Битка је у глави

Да би добио утакмицу на терену, прво мораш да је добијеш у глави. Та битка је најтежа, јер је и противник најтежи. А тај најтежи противник си ти. Мали је број оних који могу да добију ту битку против себе, својих предрасуда и ограничења, којима сами себе спутавамо. Колико пута сте се само нашли у ситуацију да је наспрам вас противник, кога по вашем објективном мишљењу не можете победити? Трудите се, дајете све од себе, али „неће па неће“. Убедили сте себе да можете али срећа вам је окренула леђа, судија је против вас, а и топло је, или пада киша, а гле чуда, то баш одговара вашем противнику. Да ли је баш тако?

Наравно да најчешће није. Стара источњачка мудрост каже „где год да идеш, иди свим срцем“. Само тако можеш стићи тамо где си пошао. Модеран спорт све више личи на битку гладијатора на живот и смрт. Победа је одавно постала императив, јер само се она цени и вреднује. Губитнике нико не воли. Зато се сви свим силама труде да победе. Да би се дошло до победе, користе се сва дозвољена а често и недозвољена средства. Велики значај све више се посвећује менталној припреми, и то у свим спортовима. Та борба коју пре утакмице водимо са самим собом, омогућава нам да правилно реагујемо у сваком тренутку, па и онда када нешто крене по злу. Омогућава нам да доносимо праве одлуке на терену и један је од главних стубова сваке победе. Примера је много, и не би губио ни своје а ни ваше време са набрајањем. Само би за крајкрај пост једно питање. Како се, и да ли се ви ментално припремате за утакмицу, трку или партију шаха, тениса …

Advertisements

100 година од прве рагби 7 утакмице Србије

На данашњи дан (11.04.1918 године) пре тачно 100 година у Единбургу је рагби тим Српских ђака из Џорџ Хериотс школе под именом „Србија“ одиграо прву рагби 7 утакмицу и то против селекције Британских Доминиона. Утакмица је одиграна на стадиону Инверлејт пред око 10.000 гледалаца. Један од учесника те утакмице Живко Илић, овако је 40 година касније описао тај догађај:

„Организатори међу-школских рагби утакмица за првенство Шкотске на крају сезоне унели су у програм утакмицу Србија против Доминиона. Она се одиграла 11 априла 1918 године. Овакве утакмице  играле су се по систему „Севен Сајд“ (по седморица). То значи седам најбољих од петнаест играча првог тима. Овакав начин игре изискује крајњу издржљивост снагу и брзину. Наш тренер Харди саопштио нам је новост о овој утакмици на месец дана пре и одмах је почео да нас тренира.

Наши противници били су играчи из разних школа који су дошли у Единбург из Британских доминиона. Знали смо да их има много више од нас, да је избор далеко већи и зато смо усрдно тренирали. Добили смо нове дресове, црвене мајце, плаве гаћице  и беле чарапе на којима је опет била наша тробојка.”

О самој утакмици Илић каже да је било присутно 50.000 гледалаца, мада Шкотски извори говоре о 10.000

Живко Илић Слиха: Архива Д. Дулкановић
Живко Илић

гледалаца. Даље описује атмосверу: “Наша утакмица била је на програму тек четврта по реду. Били смо помало нервозни. Када је дат знак за излазак пошли смо из свлачионице узбуђени са својим тренером Хардијем. Пришао нам је Тома Томић који није био у нашој екипи јер је играо за репрезентацију школе и рекао нам је: „Не заборавите да данас играте за отаџбину“.

„На терену смо видели да су наши противници већи и снажнији. Међу њима су се налазили један Јужноафриканац, један Зеланђанин, два Канађанина и три Индуса. Када је почела игра видело се да је противник далеко бољи него што смо мислили. Међутим, ми смо играли као један. Додавали смо без оклевања и били неуморни. Победили смо са 8:3. То је била прва утакмица на тлу Велике Британије у којој је Српска омладина репрезентовала своју далеку поробљену домовину и извојевала победу.”

Иначе, ови дечаци узраста од 12 до 17 година старости, су се у зиму 1915 године преко Албаније заједно са Српском војском пробили до Албанских лука Драча и Валоне, одакле су Француским бродовима пребачени на Крф. Различите су процене колико их је било. Наш познати писац Бранислав Нушић, у својој књизи „1915-та“ процењује да их је у октобру 1915 на Косову Пољу, одакле су кренули  на пут кроз Албанска беспућа било 40.000.  Један од оних чије су кости остале у снегу био је и Нушићев син јединац. До Крфа их је стигло око 18.000. Од тог броја око 3.500 је посредством савезника, пребачено у Француску и Велику Британију. Једна група у којој је било укупно 26 дечака, обрела се током лета 1916 године у Единбургу. Управо ти дечаци су у Едимбургу упознали и заволели рагби и две године касније одиграли прву рагби 7 утакмицу.

За време трогодишњег боравка (од 1916 до 1919) у Џорџ Хериотс Школи у Единбургу наше ђаке је посетио велики број знаменитих личности из Србије. Међу њима и Принц Ђорђе Карађорђевић, најсарији син Краља Петра и кнегиње Зорке и Владика Николај Велимировић. Приликом  посете Николаја Велимировића у новембру 1916, у којој се обрео као свештеник и професор теологије Београдског Универзитета,  његово обраћање домаћинима пренео је лист „The Scotsman“:

„Свештеник и професор теологије Београдског Универзитета Никола Велимировић захвалио се Сер Робертсу на лепим речима и у име дечака, захвалио се на гостопримству и бризи, не само да се сачувају њихова тела него и њихове душе. У овим тешким временима универзалне катастрофе, Србија је пропатила, више од било које друге земље. Међу многим стварима по којима је Шкотска позната, он (Велимировић) сматра да је образовање најбитније. Овим дечацима пружена је велика прилика да се образују у Шкотској, која је као и Србија пропатила много у прошлости. Шкотланђани ће из тог разлога бити у могућности да боље разумеју бол и патњу кроз коју Српски народ пролази. Знамо шта је Шкотска урадила за нас током рата, знамо шта су храбри Шкотски војници радили, а нарочито Шкотске жене и које жртве су оне поднеле зарад Србије (аплауз). Захвалност је један од квалитета коју Српски народ поседује и ми нећемо заборавити гостопримство које је пружено Србији у време недаћа, и њеним синовима који се сада образују поред Шкотланђана. (аплауз).“

Више о историји рагбија у Србији можете наћи у мојој књизи „Есеј о првом Есеју у Србији“. ПДФ верзију ове књиге можете преузети потпуно бесплатно на следећем линку

Данило најбржи рагби „IRON MAN“

Рагби и „IRON MAN“ на први поглед, немају много додирних тачака.  Ипак, у поседње време све више рагби играча се окушало у изузетно напорном спорту као што је тријатлон и то на најдужој дистанци,  „IRON MAN“-у. Изазову од 3,9 км пливања, вожња бицикла дуга 180 км, и на крају трчање од 42,195 м, тешко је одолети. То нису могли ни многи бивши и садашњи рагбисти широм света.

Морам признати да сам се изненадио када сам погледао листу углавном бивших рагбиста који су након завршетка своје играчке каријере копачке заменили купаћим гаћама, бициклом и патикама. На овој листи свакако предњаче Велшани, али има ту Аустралијанаца, Јужно Африканаца, Енглеза, Канађана, Американаца… Много познатих имена као што су бивши Аустралијски репрезентативац Мат Роџерс. Човек који је оставио дубок траг у рагби лиги, али и у рагби униону. Играо је у финалу Светског Купа 2003 године, у оној чувеној утакмици против Енглеске, када је у продужетку Џони Вилкинсон дропком расплакао навијаче и играче „Велабисе“. Затим Шејн Вилијамс, Велшанин и Бритиш Лајонс,  један од најбржих рагби играча икада. Енди Мур, Пол Арнолд, Рајан Џонс су такође оставили дубок траг у Велском и Европском рагбију.  Свакако не треба заборавити ни Ричарда Вебстера, изузетног играча који је завршио „IRON MAN“ тријатлон и поред тога што је оперисао оба колена и изузетно тешко се креће. То јест креће се уз помоћ штапа. За оне који не знају, мислим да је овде право место да кажем да већина „IRON MAN“ трка има лимитирано време за завршетак које износи 17 сати. У таквим условима заиста је прави подвиг ако неко ко се креће уз поноћ штака, успе да заврши комплетну дистанцу за нешто преко 13 сати, што је пошло за руком Вебстеру.

Последњи у том низу је Данило Булатовић, бивши репрезентативац Србије, који је за 18 година друговања са рагбијем поред домаћих клубова Крушевца, Партизана и Победника, наступао и за клубове у Енглеској, Француској и Пољској. Данило је од септембра 2015 године, након завршетка рагби каријере почео да се бави прво бициклизмом а затим и тријатлоном. Свој први  Данило је комплетирао 09.07.2017 године у Франкфурту где је постигао изузетан резултат испод 11 сати. Са тим резултатом Данило је први на листи 10 најбољих рагбиста који су завршили „IRON MAN“. Како та листа изгледа можете видети испод.

Vreme Ime i prezime, zemlja, iron men Godiste Visina/Tezina Pozicija
10:52:28 Danilo Bulatovic, Srbija, 2017 1982 200/100 Druga linija
11:02:37 Mat Rodgers, Australija 2012 1976 182/87 Arijer
11:23:39 Chris Stephens Wales 2016 1975 201/108 Druga linija
11:28:51 Shane Williams Wales 2016 1977 170/80 Krilo
11:41:40 Andy Moore Wales 2016 1974 201/113 Druga linija
12:23:14 Paul Arnold Wales 2016 1968 196/100 Druga linija
12:43:04 Ryan Jones, Wales 2016 1981 196/114 Druga linija
13:08:55 Richard Webster, Wales 2014 1967 188/92 Treca linija
13:19:55 Ian Gough, Wales 2016 1976 196/119 Druga linija
16:01:28 John Davies, Wales 2016 1969 180/110 Stub

Заиста све честитке Данилу на изузетном резултату од 10:52:28. Он је у пливању остварио време од 1:06.50. На бициклу је 180 км прешао за 5:11:01, док је маратон истрчао за 4:24:11. У својој старосној категорији од 35 до 39 година Данило је заузео 155 место, док је у укупном пласману 822 од 2.185 учесника.

Рагби, ће за коју годину прославити два века, откада је ова игра настала на колеџу градића у Енглеској по коме је и добила име. Тријатлон је знатно млаћи. Први пут се јавља у Француској око 1920 године, али је у данашњем облику настао тек почетком седамдесетих година прошлога века у Америци. Оба спорта су изузетно напорна и захтевају одличну физичку и менталну снагу. Као што није лако изаћи на рагби терен и 80 минута се борити са противницима и собом, тако није ни мало једноставно готово пола дана пливати, возити бицикл и трчати. Зато, свако ко заврши „IRON MAN“ заслужује честитке.

Наравно, ова листа је састављена на основу резултата оних рагбиста који су ми били доступни преко интернета. Врло је вероватно да има још рагбиста који су завршили „IRON MAN“ а нису на овој листи, али то свакако не умањује велики успех који је Данило Булатовић остварио. Ако неможемо да се са Велшанима и Аустралијанцима равноправно носимо на рагби терену, изгледа, захваљујући Даниу да можемо  у тријатнону.

Рагби и Жикица Јовановић Шпанац

Сигурно се питате какве везе имају рагби и Жикица Јовановић Шпанац. Верујем да сте за рагби сигурно чули, али нисам сигуран колико вам је познато име Жикице Јовановића Шпанца. Поготово ако припадате млађој генерацији. Зато ћу прво рећи неколико речи о Жикици.

Жикица Јовановић Шпанац је народни херој за кога смо пола века веровали да је 07.07.1941 године подигао устанак против Немаца. Рођен је 17.03.1914 године у Ваљеву. Врло рано прихватио је марксистичке и комунистичке идеје, због чијег пропагирања је избачен из Ваљевске гимназије. Школовање наставља у Београду, где 1935 године постаје члан Комунистичке Партије Југославије. Са 22 године, 1937 одлази у Шпанију где се борио против фашиста. Жикица је 7. јула 1941 године, са својом четом у селу Бела Црква код Крупња, убио два жандарма. Овај догађај је од 1945 па све до 09.07.2001 године слављен  као Дан Устанка у Републици Србији против окупације, фашизма и Немаца.

На жалост спорт никад није био независан од политике, па тако и рагби. Наравно, од политике, то јест политичара, увек је зависило финансирање. Зато је од првог дана, па све до данас, најсигурнија ствар била када би се направила нека веза између државног празника и организације неке утакмице или турнира. Тада се са сигурношћу могло рачунати да ће „финансијска конструкција“ бити затворена. Такав један догађај повезао је рагби и Жикицу.

У лето 1983 године, у првој години свога рада БРК (Београдски рагби клуб) захваљујући свом првом председнику Миодрагу Микију Леовцу, организовао је промотивну утакмицу у Косјерићу. Утакмица је заказана око 7 јула, који је тада био Државни празник. Противник је био јуниорски тим Партизана. Оба клуба су до Косјерића стигла возом. На железничкој станици су нас љубазни  домаћини сачекали и одвели до центра. Док је једна наша делегација  заједно са домаћинима, отишла у посету „политичким структурама“ ми остали смо убијали време шетњом по центру Косјерића.  Потом су нас домаћини аутобусом пребацили до места где је 13.03.1942 године погинуо Жикица Јовановић Шпанац. Ту у близини села Радановци, на месту где је обрачуну са четницима погинуо, подигнут му је споменик. Морам признати да сам управо тада испред његовог споменика, од нашег водича по први пут чуо да је Жикица 7 јула у Белој Цркви у ствари пуцао на два Српска жандарма. Наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића. Некако, ова чињеница се годинама успешно прећуткивала и вешто скривала. Наравно да се овај податак није налазио у књигама из којих смо учили историју.

Што се тиче утакмице, она је прошла у најбољем реду. На стадиону се окупило око 300 гледалаца, што је играче обе екипе стимулисало да покажу шта знају. На крају БРК  је победио са 37-13. По завршетку утакмице домаћини су за обе екипе приредили ручак. Непланирано ручак се одужио до касно увече, па смо, на воз, који је у станицу Косјерић стигао по реду вожње, морали да трчимо. На срећу терен није био далеко од железничке станице.

За БРК су тада наступили (на слици горе): Новаковић, Којић, Сарић, Пантић, Пилетић, Кудра, Самарџић, Павловић, Танасковић, Митровић, Хебар, Рашић, Маринковић, Грујић, Петровић, Зороски, Тарић, Обрадовић, Гајевић, Грујичић, Ћук, Карановић. Тренер: Станислав Колунџија, лекар: Др. Божидар Штиглић.

На жалост немам састав екипе Партизана. Радило се о изузетно перспективној генерацији црно-белих коју је тада водио Предраг Миланко. Неколико недеља пре ове утакмице јуниори Партизана су у Сплиту, на финалном турниру за Првака Југославије заузели треће место, иза шампиона Челика и домаће Наде. Пласман на финални турнир су изборили као прва екипа у регији исток, која је обухватала Србију. У јуну месецу наредне године већина ових играча прешла је у новоосновани Рагби клуб Жарково.

Aко каниш побиједит, не смијеш изгубит

Не сећам се ко је од чувених јунака Алан Форда, изговорио ову култну мисао, али она је добила потврду још један пут када су снови Рагби 13 репрезентације Србије о учешћу на Светском Купу 2017 године, распршени као мехур од сапунице, након пораза на стадиону „Стебонхит парк“ од Велса, и „НЦ Макиш“ од Италије.

Три основне ствари у животу су вера, храброст и страст.

Вера је уверење у истинитост неке тврдње без њене провере, односто без логичког расуђивања и закључивања.

Храброст је жеља за испуњавањем своје личне обавезе упркос великим препрекама, опасностима и тешкоћама. Она нам даје снаге и упорности за превазилажење тешкоћа и пролалажење решења. Даје нам снагу да превладамо страх. Храброст не искључује страх.  То је наш слободан избор да учинимо нешто што је потребно, и поред страха који осећамо.

Страст (грч. παθος, лат. passio, – страст, страдање, трпња) је веома јако осећање према некоме или нечему. Страст не наступа као тренутно стање, него представља трајно усмерење читаве човекове душе.  Иако се у многим филозофијама и религијама побеђивање страсти сматра највећом врлином,  страст је оно „нешто“ што нас тера непред, да досегнемо следеће брдо, пређемо набујалу реку, попнемо се на месец, пласирамо на финале Светског Купа.

„Орловима“ су за испуњење сна, односно пласмана на Светски Куп недостајале све три ствари: вера, храброст и страст. Нису веровали да могу да победе Велс и Италију, нису имали храбрости да се упусте у праву борбу и нису имали страсти која би их одвела у Аустралију. Далеко од тога да играчи, стручни штаб и Федерација нису дали све од себе. Сигурно је да им нико не може замерити на пожртвовању, борбености и оном што су све урадили, али за остварење сна требало је много више од оног уобичајног тренутног максимума. А то више се не може дати без оптималне комбинације вере, храбрости и страсти. То је онај тас на ваги између победника и губитника, или по нашки речено између Новака Ђоковића и остале бoраније. Изгубиш ли само један од ова три елемента, креће по злу. То најбоље потврђују последњи Новакови резултати. Изгубио је страст и одмах му је пољуљана вера, што га је вратило међу обичне смртнике.

Србија је ове године по трећи пут учествовала у квалификацијана за Светски Куп. Очекивања су била велика, пре свега због одличних резултата у Европском шампионату, али се показало да су утакмице квалификација за Светски Куп сасвим нешто друго. Због тога не чуди, што Орлови ни после 8 утакмица у квалификацијама још увек нису осетили сласт победе.  У табели испод дати су сви досадашњи резултати „Орлова“ у квалификацијама за највећу светску рагби 13 смотру.

Датум СК Место Домаћин Гост Резултат
13.05.2006 2008 Београд Србија Грузија 10-45
04.06.2006 2008 Београд Србија Русија 6-44
17.06.2006 2008 Ротердам Холандија Срија 38-26
16.10.2011 2013 Бејрут Либан Србија 96-4
23.10.2011 2013 Београд Србија Италија 6-52
29.10.2011 2013 Београд Србија Русија 28-36
15.10.2016 2017 Ланели Велс Србија 50-0
22.10.2016 2017 Београд Србија Италија 14-62

Многи ће се онда питати па колики су били реални снови о одласку на Светски Куп, ако у предходних 6 утакмица нисмо успели никога да победимо? Мора се рећи да су били и те како реални, а ево и зашто.

По први пут Србија је била на две победе од одласка на Светски Куп. Те две победе требало је остварити у две или три утакмице, али на жалост против изузетно јаких ривала Велса и Италије.  Сигурно је да је наша А група, у којој смо распоређени вољом жреба, много јача од Б групе где су Ирска, Русија и Шпанија. Нема сврхе причати о томе шта би било, кад би било, али су преостале могуће комбинације група биле далеко повољније по нас: Велс, Србија, Шпанија или Ирска, Србија, Шпанија. Можда чак и последња комбинација Ирска, Србија, Италија.  Да добро сте ме разумели. Управо сам то хтео да кажем. Из пуног џака пичака, извукли смо курац. Шта ћете,  живот никад  не даје свима једнако.

Репрезентација која је учествовала у овом квалификацијама, без сумње досад је најјача икад састављена рагби 13 репрезентација Србије. Са чак 8 играча из Аустралије, нашим најбољим домаћим играчима. На жалост, нисмо имали среће да сви буду здрави. Ту пре свега мислим на изостанак Владице Николића који последње две године са великим успехом игра у Француској, али и повреду Стефана Недељковића. Да ли је могла да буде јача. Да могла је и то много јача, али нису се отвориле све карте. Сигурно да би са браћом Трбојевић, Томом Опачићем, младим Чотрићем, овај тим био далеко јачи.

Можда се на примеру Стефана Недељковића види најбоље трећа, по мени пресудна ствар која је и кључна за наш не одлазак на Светски Куп. То је наш аматерски приступ. Стефан већ скоро годину дана вуче неугодну повреду ноге, коју је по ко зна који пут обновио у првом полувремену дуела са Велсом. Месец дана пре старта у квалификацијама за Светски Куп, Стефан је у дербију домаћег првенства, скакутајући  на једној нози одиграо готово целу утакмицу за свој Дорћол. Одакле год да погледаш, неозбиљно са све четири стране света. Зато није ни чудо што је у дуелу са Велсом одмах „хоспитализован“.

На примеру Италијана, покушаћу да објасним „други облик“ нашег аматерског односа према репрезентацији. Италијани су се први пут окупили 17.10.2016 године на аеродруму Никола Тесла. Њигова експедиција бројала је преко 30-так људи, који су дошли са разних страна. Свега неколико њих комбијем из Италије, а остали из Аустралије, Енглеске, Француске. Прва три дана били су смештени у Кући фудбала у Старој Пазови, где су тренирали два пута дневно. Наредна два дана били су смештени у хотелу Престиж на Царевој Ћуприји, где су на стадиону БАСК-а такође имали одличне услове за рад. За тих 5 дана одрадили су 10 тренинга и провели заједно 120 сати.

За то време наша репрезентација је у понедељак била на базену Гале Мушкатировић, затим одрадила три тренинга на стадиону НЦ Макиш на којима је увек фалио по неки играч због објективних разлога,  и укупно провела заједно не више од 10 сати. Да се разумемо. Ми Италијанских 10 тренинга и 120 сати проведених заједно, нисмо скупили од 01.10.2016 године, па све до 22.10.2016. По мом схватању овакав приступ главни је узрок разлаза са Брајаном Смитом и Дареном Хигинсом.

Да се разумемо. Јасно је да у земљи Србији, рагби 13 не може да буде професионалан. Да би играчи и тренери били професионалци, потребно је да имамо јаке клубове, широку играчку базу, одличну „логистику“, добру инфраструктуру, одличну сарадњу са медијима, армију навијача и спонзора. Јасно је да смо тренутно од тога јако, јако ….. јако …. јако далеко. Ипак, неки односи морају да се мењају. Репрезентација не може да функционише на исти начин као наши клубови. Она мора да буде изнад уколико хоћемо (а сви тврдимо да хоћемо) да постигнемо нешто више. Боље још на почетку. А године лете, брзо ће 2021, зато пожуримо, можда после буде касно.

Петнаест година од повратка рагбија 13

Дуго нисам ни слова написао на овом блогу, али један јубилеј ме је натерао да поново загрејем столицу и напишем коју речененицу, овај пут о повратку рагбија 13 у Србију. Пре много времена, управо сам на овом месту обећао да ћу написати коју реч о повратку рагбија 13 у Србију, па је петтнаест година од тог догађаја прави тренутак да се обећање испуни.

Лично сам се са рагбијем 13 први пут упознао 1987 године, када ми је Станко Колунџија дао видео касету са једне од утакмица „State of origin“. Ако ме сећање не вара, била је то утакмица која је те године одиграна у Лонг Бичу као промоција овог спорта на тлу Америке. Као велики љубитељ рагбија 15 нисам био одушевљен новом игром. Ипак, касету сам преснимио а оригинал вратио уз коментар: „Станко, мени ово мало досадно“.

Десетак година касније, рагби лига ме је поново заинтересовала, пре свега због доласка неких врхунских играча из овог спорта у рагби 15. Пресудна је била одлука о увођењу професионализма 1995 године у рагбију 15. Убрзо је уследио долазак  рагби лига звезди Џејсона Робинсона, Венсдела Сејлора, Тукирија и многих других у Енглеске, Аустралијске и Новозеландске клубове, а затим и у репрезентацију. У једном разговору са Гилетом, сам себи сам се зачудио када сам га замолио да ми сними и неку рагби лига утакмицу. Убрзо су са Новог Зеланда полеле да стижу и прве касете са рагби лига утакмицама. До тада су редовно стизале касета са утакмице Купа три нације и Супер рагбија.

У рагби лиги сам озбиљно почео да размишљам крајем марта 2000 године. На то ме је натерао пораз од Динама у плеј ауту од 6-8 у Панчеву. Тада сам био тренер Дорћола, и у првој утакмици на стадиону „испод врта зоолошког“ победили смо Динамо са 40-0. Две недеље касније претрпели смо пораз у Панчеву, што ме је натерало да из корена променим дотадашњи систем игре Дорћола. Попијено пиво после утакмице са тадашњим јуниорским тренером наше репрезентације Сакетом, и кратак разговор помогли су ми да ствари сагледам из правог угла. Није довољно да ти екипа изгледа као Нови Зеланд, да би играо као Ол Блекси, мораш тренирати као они. Већ на наредном тренингу у уторак, моје играче је чекало велико изненађење и комплетно другачији тренинг него до тада. По први пут су уведене неке вежбе из рагби лиге. Наравно, промене су ишле споро. Ипак, успели смо да у трећој утакмици плеј аута победимо Динамо на његовом терену са 17-8 и сачувамо прволигашки статус, а неколико недеља касније да стигнемо и у финале Купа Србије где нас је зауставио Партизан.

Наредне године у летњој паузи сам се приватним писмом обратио свим клубовима са идејом да поново почнемо да играмо рагби 13 у Србији. У свету је рагби лига тада била тренерски и играчки супериорнија. Они су имали професионализам 50 година пре рагбија 15. Готово да није било клуба који нешто значи на Европској и Светској рагби 15 сцени, а да није у свом стручном штабу имао некога од тренера са богатим рагби лига искуством. Захваљујући Александру Милошевићу нашем рагби судији, ступили смо у контакт са Светском рагби лига федерацијом, и ускоро смо добили прве књиге, видео касете и СД за тренере.

На мој позив до 15.08.2001 године јавило се свега неколико заинтересованих појединаца. Славиша Миленковић, Благоје Стоиљковић и наравно Александар Милошевић који је од првог дана био укључен у све активности. Много више је било оних који су били против ове идеје. Чак и неке за које то лично нисам очекивао.  Ипак, чета мала али одабрана вредно је радила и до краја године основана је федерација. На предлог Славише Миленковића уместо Југословенске основана је Српска рагби 13 федерација, са седиштем у Крушевцу.

Уз велику помоћ већине играча из Дорћола и Крушевца, организовано је прво такмичење Куп Србије у рагбију 13 у Крушевцу 10.11.2001 године. Убрзо су се придружили и још неки клубови пре свих Војводина из Новог Сада која је основана пред крај године. Наредне године придружило се Жарково а затим и Борац. Породица се лагано али сигурно ширила.

_DSC2667

Умеће малих корака

SmashrunНе волим јубилеје, нисам неки љубитељ ни рођендана, поготово својих, али обузео ме је неки понос пре неки дан када сам на http://smashrun.com/dragan.pavlovic видео да сам за 3 године и 11 месеци претрчао 10.000 километара. Колико је то 10.000 километара? Има неки филм, нисам га гледао али сам негде укачио да се ради о пару које управо дели та километража. Девојка живи у Барселони, а момак у Лос Анђелосу (или обрнуто?). Није важно, али је без сваке сумње далеко.

Присећам се свог најтежег тренинга, оног првог када сам истрчао 4 км за 40 минута на Бањици. Било је то 25.09.2011 године.

Одлука да почнем поново да трчим за мене је дошла ненадано, негде почетком септембра месеца 2011 године, за време летовања на Закинтосу. Том одлуком лично сам био  затечен, изненађен и увређен. Не би да се понављам, али за оне неупућене, напоменуо би овде да сам 16.09.1975 почео да тренирам атлетику у АК Црвена звезда. Од фебруара 1979 прелазим на рагби. Поред ова два спорта, тренирао сам узгред кинески бокс и куглање.  Атлетику сам почео да тренирам јер сам имао солидан одраз поготово у даљ. Још на самом почетку најтежи део тренинга ми је било загребање, где је требало претрчати 2-3 км у лаганом темпу. Мени је много лакше било да трчим кратке стазе (до 200 метара), скачем, радим склекове, трбушњаке него да трчим. Ипак, схватао сам да је трчање неопходно и поред тога што га нисам волео, одрађивао сам и те тренинге, али све до јануара 2012 године, никада нисам трчао дуже од 8 км.

Дакле, за време летовања на Закинтосу, ничим изазван, стално сам примећивао једног момка како трчи плажом. Радио је то углавном предвече, када је поглед из мог омиљеног ресторана, преко чаше ознојеног „Хајнекена“ на сунце које тоне у бескрајно плаветнило, једноставно прекрасан. Тај Мамлаз (како сам га назвао од миља) трчао је плажом сваког дана, и то тачно пола сата пре него што ће досадни волонтери (који су ту дошли са свих страна, неки и са грана) почети да растерују купаче са плаже, како би корњаче могле да продуже своју врсту. Фасцинантно ми је било како међу свом том лепотом и ширином, тај сићушни Мамлаз успева да ми „заклони“ залазак сунца, док га Снежана, која је седела поред мене, није ни премећивала. Предпостављам да је Мамлаз био неки Шпанац или Италијан. Наравно, нервирао ме је добрих недељу дана, све док није одлетео кући.

Проблем је у ствари настао када је Мамлаз отишао. Када је изостао прво вече, мислио сам да прави паузу у тренингу, али када га ујутру нисам видео на плажи, и када је поново изостао са трчања схватио сам да је отишао кући. Уместо да ми лакне, јер више нема ко да ме нервира, ја сам почео да свуда по острву примећујем остале тркаче. Човек углавном примећује оно што га интересује. Млада девојка примећује момке и обратно, трудница друге труднице, жене са децом друге жене са децом, дебели људи друге дебеле људе итд.

Кад је тако, шта то значи? Зашто ја примећујем тркаче, кад не подносим трчање? Ја сам бре рагбиста. Нормално примећујем рагбисте, којих има и на Закинтосу. Наравно, време је Светског Купа, на Новом Зеланду. Играју се утакмице, чак у продавницама могу да се купе рагби лопте, а неки момци из Јужне Африке играју рагби на плажи. Редовно са хордама пијаних Британаца и момцима из Јужне Африке гледам утакмице Светског Купа. Навијам за Нови Зеланд или ако он не игра против већине.  Али и даље ме окупирају тркачи, којих је све више на Закинтосу.

Не могу рећи да су ми тада пале на памет мисли француског књижњвника  Антоана де Сент Егзипера (Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint Exupery), али данас знам да је то управо оно што сам некако у дубини душе и сам осећао. Аутор Малог Принца, Авијатичара, Ноћног лета каже:

„Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу малих корака!“

А мени је у том моменту из неког само универзуму знаног разлога требало трчање. Ко будали шамар. Или што би Антоан лепше рекао:

„Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурном у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим што је веома, а шта мање важно. Молим те за разум да одредим суздржаност и меру да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да нађем времена за лепоту, уметност и културу.

Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана.“

И тако постадох тркач. Није крај наставиће се.

Црвено-бели освојили „BELGRADE 7s OPEN 2015“

Црвено-бели рагбисти забележили су све три пеобеде
Црвено-бели рагбисти забележили су све три пеобеде

Јесења рагби сезона у главном граду почела је протеклог викенда, међународним турниром у рагбију 7, који је одигран у суботу 22.08.2015 године на Ади Циганлији.  Учешће је узело 5 екипа и то домаћин Црвена Звезда, затим Партизан, Змајеви и Балкански комарац као и гости из Сегедина – РК Горилак.

Екипе су биле подељене у две групе. Жреб је одлучио да у А групи буду БРК Црвена звезда, РК Горилак Сегедин и Балкански комарац, док су Партизан и Змајеви (нови тим састављен углавно од бивших играча КБРК-а) чинили Б групу.

Највише су у првом кругу показали рагбисти Црвене звезде и Партизана, али су пажњу око 50-так гледалаца колико их се окупило на Ади Циганлији привукли и гости из Мађарске, који су приказали одличну игру поготово у првом сусрету са домаћином. Све резултате првог круга можете видети овде.

M1 16:00 A1 БРК Црвена Звезда 17-12 RC Gorillak Segedin A3
M2 16:20 B1 РК Партизан 28-0 РК Змајеви Београд B3
M3 16:40 A2 РК Балкански комарац 0-36 RC Gorillak Segedin A3
M4 17:00 B2 РК Змајеви Београд 7-20 РК Партизан B3
M5 17:20 A1 БРК Црвена Звезда 45-0 РК Балкански комарац A2

Након такмичења по групама, прешло се на утакмице за пласман. Пре окршаја за 3 и 1 место, одиграна је ревијална утакмица између ветеранских екипе Балканског комарца и Борца из Старчева.  Ова утакмица која је одиграна у рагбију 10 припала је заслужено Старчевцима са 14-0. Занимљиво је да су за екипу из Старчева наступиле и две играчице из Београда, Сања Ристић и Марија Златковић.

_DSC6028-cropУ утакмици за треће место, момци из Сегедина су били убедљиви и са 31-7 савладали Змајеве. БРК Црвена Звезда је освојила прво место победивши Партизан са 7-0.

M6 17:40 3A РК Балкански комарац 0 – 14 РКВ Борац Старчево 3B
M7 18:00 2A RC Gorillak Segedin 31 – 7 РК Змајеви Београд 2B
M8 18:00 1A БРК Црвена Звезда 7 – 0 РК Партизан 1B

Остале слике са турнира можете наћи овде

Млади очитали буквицу јуниорима!

Алекса Радић (са лоптом) у продору
Алекса Радић (са лоптом) у продору

Летња пауза и велике врућине не сметају Рагби 13 федерацији Србије која је овог лета имала заиста пренатрпан календар. Свакако, највише обавеза имали су јуниори, који су од 10-12.07.2015 године учествовали на Трофеју Београда. Поред две наше екипе (шампиона Партизана и селекције Београда) на овом такмичењу учествовали су млади рагбисти Витеза и Московски Славјане. Одличну форму показали су играчи Партизана којима је припао победнички пехар након одличне игре и сигурне победе над Московљанима од 32-16. Треће место припало је Витезу, док је Београд био четврти.

Након клубских обавеза на ред су дошле репрезентативне. Репрезентација Србије од 18 година одиграла је крајем јула и почетком августа две утакмице у Ужгороду против Украјне. У првој утакмици домаћи су били за нијансу бољи и славили са 34-32. Орлићи су им се два дана касније реванширали, забележивши сигурну победу од 18-0.

По повратку у Србију, јуниори су наставили са радом и у недељу 16.08.2015 године у Купу изазова одиграли су утакмицу против младе репрезентације Србије до 20 година. И поред одличне игре и залагања „јуноша“ победа је припала младима који су на крају тријумфовали са 50-14 (18-4).

Куп изазова је била добра прилика за селектора Орлова Марка Јанковића, да на делу види нове младе снаге. На кога је Јанковић „бацио око“ сазнаћемо убрзо, већ наредног викенда када ће се састати А и Б репрезентација Србије. Ова утакмица игра се у оквиру припрема за предстојеће окршаје против Ирске (тест уткмица – последњи викен августа) и Украјне (други викенд у септембру).

КУП ИЗАЗОВА 2015:  СРБИЈА У18 – СРБИЈА У20        14-50 (4-18)

Београд, 16.08.2015. Стадион ФК Херој у Јајинцима. Гледалаца 50. Судија: Слободан Манак (Београд). помоћници: Урош Црнчевић, Душан Вирц (оба Београд).

СРБИЈА У18: Ристић Топлица, Мијушковић Јован, Арсић Стефан, Предраговић Алекса, Стоинов Синиша, Стошић Ђорђе, Васић Горан, Милковић Алекса, Јовановић Предраг, Предојевић Урош, Стојић Милош, Бајрами Денис, Ковач Петар. Резерве: Југовић Никола, Лазин Борис, Предојевић Стефан, Цицић Стефан, Којић Лазар, Стојић Павле.

СРБИЈА У20: Јовановић Драган, Војиновић Павле, Радић Алекса, Стојановић Александар, Аврамовић Милан, Стојквић Коста, Марковић Славко, Абидиновић Дарио, Бајић Матеј, Костадиновић Милош, Петровић Реља, Бибић Денис, Томић Миодраг. Резерве: Вулић Никола, Вучетић Гаврило, Спајић Раде, Ранђић Младен, Раденковић Алекса.

Остале слике са утакмице можете видети овде

Рагбисти отворили „Дане дружења“ у Старчеву

Рагби турниром ветерана који је одржан у недељу 26.07.2015 године отворена је Старчевачка манифестација „Дани дружења 2015“ која се традиционално организује у овој варошици надомак Панчева крајем јула и почетком августа месеца.

11724783_630533080416196_418301278_oТурнир је одигран на Општинском стадиону, на коме се окупило око 100 гледалаца, и упола мање играча из Београда, Ниша, Панчева и Старчева. Рагби у Старчеву има традицију од преко 30 година. Борац је још у старој Југославији био кост у грлу многим клубовима. На жалост почетком деведесетих година прошлога века, клуб се угасио. Ипак,  пре нешто више од две године група ветерана на челу са Миодрагом Милинковићем га је поново покренула под именом Рагби клуб Борац – ветерани Старчево.

На овогодишњем ветеранском турниру поред домаћина Борца, учестволале су још екипе Балканског комарца из Београда, као и комбиновани тим састављен од комшија из Панчева и Ниша. Играло се по систему свако са сваким, по ЕВРА правилима (Европске ветеранске рагби асоцијације), а утакмице су трајале 2 х 10 минута. Наравно, на оваквим турнирима резултат је у другом плану, а гледаоци су поред занимљиве борбе могли да уживају и у пуно атрактивних потеза. Посебна атракција за гледаоце биле су две девојке, које су наступиле у редовима домаће екипе, Сања Ристић и Катарина Пешић, иначе играчице РК Партизан из Београда.

На турниру су постигнути следећи резултати:

1 кола – РК Борац Старчево – РК Балкански комарац            5-0

2 коло – РК Баклански комарац – РК Динамо/Ниш                0-10

3 коло – РК Борац Старчево – РК Динамо/Ниш                       10-0

11821670_630532767082894_1340600355_oКоначна табела турнира:

1. РК Борац Старчево                2  2 0 0   (15-0)     6

2. РК Динамо/Ниш                    2   1 0 1   (10-10)   4

3. РК Балкански комарац         2   0 0 2   (0-15)     2

Екипе су наступиле у следећим саставима:

Домаћин Борац из Старчева освојио је 1 место
Домаћин Борац из Старчева освојио је 1 место

РК Борац Старчево: Костић Аца, Жалац Стеван, Васић Ранко, Стојановић Драгољуб, Томашић Игор, Ћосић Радивој, Васић Јован, Милинковић Драгослав, Гачић Зоран, Милић Андреја, Вељковић Сава, Тасковић Радивоје, Стојановић Горан, Милошевић Горан, Јовановић Слађан, Станковић Душан, Милинковић Миодраг, као гости Ристић Сања и Пешић Катарина репрезентативке Србије у рагбију.

Комбинована екипа Динама из Панчева и гостију из Ниша, са домаћинима
Комбинована екипа Динама из Панчева и гостију из Ниша, са домаћинима

РК Динамо Панчево/Ниш: Ђурђев Горан, Парчетић Владимир, Гавриловић Ђорђе, Ковачевић Света, Стојшић Владимир, Мијић Томислав, Пешић Жива, Апостоловски Жива, Даниловић Миодграг, Јовановић Миливоје, Филиповић Горан, Стојановић Драгиша, Вељковић Душан, Милојковић Саша, Милић Саша, Илић Иван, Милутиновић Милош, Мудрић Никола, Мијовић Сретен.

РК Балкански комарац морао је да се задовољи 3 местом
РК Балкански комарац морао је да се задовољи 3 местом

РК Баклански комарац Београд: Миланко Предраг, Јеротијевић Душан, Павловић Драган, Ђекановић Драган, Дробњак Жељко, Богдановић Виктор, Марковић Александар, Аћимовић Мирослав, Смиљанић Радмило, Богдановић Владимир, Ђурић Војин, Милић Предраг, Зарков Мирослав.

11774534_630532900416214_1621908950_nНакон званичног такмичарског дела, уследило је „треће полувреме“ које је трајало до дубоко у ноћ. Старчевци су већ по традицији поново били првокласни домаћини.

Остале слике можете погледати овде

%d bloggers like this: