Либан

Либан сам посетио у јесен 2003 године. Разлог мог одласка у ову Блискоисточну и Медитеранску земљу  било је учешће на Медитеранском купу у рагбију 13. У том периоду сам био један од водећих људи Рагби 13 федереције Србије. Рагби лига или рагби 13 како се чешће овај спорт код нас зове  се тек борио за место на спортској мапи, не само у нашој земљи, већ и у ширем региону. Организација  Медитеранског Купа у Либану била је један од кључних развојних пројеката Светске Рагби 13 Федерације. На овом такмичењу поред домаћина Либана и Србије учествовале су још Француска и Мароко. Србија је у том временском периоду била у Државној заједници са Црном Гором и имала је статус Медитеранске земље. На тој основи добили смо и позив за учешће на Медитеранском Купу који се од 17   до 26 октобра одржавао у Триполију и Бејруту. Позив је био изненађење за све нас и прави изазов. Дуго смо размишљали шта да радимо. Постојала су два проблема. Први је финансијски, али он свакако није био пресудан јер у земљи Србији сви знамо да пара никад нема, али ако човек хоће нешто да уради он нађе решење. А ако неће, он нађе изговор. Други много већи проблем био је то што смо у такмичарском погледу, по квалитету, били далеко испод три остале земље учеснице. Ипак, Управни одбор Рагби 13 федерације Србије је пресекао и донео одлуку да учествујемо на Медитеранском купу. У Либан ћемо путовати аутобусом, а свако ко буде путовао (играчи, тренери, водство) дужан је да сноси део трошкова пута.

Либанска Република, или Либан (لبنان, Liban), је мала, претежно планинска држава на Блиском истоку, на источној обали Медитерана. Граничи се са Сиријом на северу и истоку, и Израелом на југу. Либан има површину од 10.452 km²  и око 3,8 милиона становника. Независност је стекла 26.11.1941 године. Службени језк је арапски и француски. Валута је Либанска фунта.

Назив Либан потиче из арамејске речи лабан, што значи бело, и што треба да асоцира на планину Либан која је увек прекривена снегом

Либан је земља са богатом историјом и културом. Био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, (од 2.700 до 500. п. н. е). Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничани су развили први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитеранном.

Аутобус је имао Ново-Пазарске регистарске таблице

Аутобус је имао Ново-Пазарске регистарске таблице

Сама припрема одласка за Либан била је изузетно захтевна, јер се ради о путу од преко 2.700 км  (у једном правцу) кроз Србију, Бугарску, Турску, Сирију и Либан. Највећи проблем био је наћи превозника који је довољно „луд“ да се упусти у такву авантуру. Ни једна од наших познатих превозника није могао (или хтео) да да понуду за једно овако путовање. Захваљујући мом пријатељу Милану Везмару овај проблем је брзо и успешно решен.

Следећи корак је био прикупљање документације за вађење виза. Либанске и Турске визе било је могуће добити на граници, приликом уласка, а Сиријска виза морала се обезбедити у амбасади у Београду. На сву срећу Бугарска нам тада још није увела визе. Додатан проблем је био да у пасошу не сме постојати Израелска виза. Како је неколико играча и ја, 2000 године било у саставу репрезентације СР Југославије, када смо играли против Израела у Тел Авиву, то је значило да смо морали да вадимо нове пасоше. Како су нам домаћини објаснили, чак ни председник Либана не може да одобри улазак у земљу особи која у свом пасошу има Израелску визу. То је јаче од сваког закона и нема попуста ни за кога.

Иако смо за припрему пута имали мање од 30 дана, некако смо за све проблеме нашли решења, и тог 15. октобра 2003 године у 9.30 окупили испред Вазнесенске цркве у Београду. Полазак је био планиран за 10.00 сати, али увек се нешто искомпликује кад се најмање надаш. На зборном месту смо се појавили сви изузев доктора Данија Стричевића. Прво смо чекали „академских“ 15 минута, све време трудећи се да преко мобилног ступимо у везу са њим, а онда пола сата, сат… али све је више личило на драму „Чекајући Годоа“. За све то време присутни родитељи су ме бомбардовали хиљадама и хиљадама питањима око безбедности њихове деце, шта ћемо да радимо ако нам доктор не дође, о томе да ли смо обавестили „нашу Амбасаду у Либану“, да ли смо преко дипломатских канала најавили нашу руту пута, кроз Турску и Сирију, да ли сам чуо да су на вестима јавили да се нешто у Сирији и Либану кува, да тамо постоји неки Хезболах, који није баш сасвим ОК … Таман кад су ми ионако напрегнути живци били на ивици пуцања, Дани се, ничим изазван, јавио на 10.000 позив и обавестио ме да не може да путује због проблема у породици. То је значило само једно. Крећемо, уз божију помоћ, назад  нема. На брзину се поздрависмо са забринутим родитељима, којима сам објаснио да не паниче, јер ће нам домаћини обезбедити доктора, а ми имамо здравствено осигурање које покрива све ризике, а и Либан је ту близу, и видимо се за две недеље. И тако кренусмо нешто пре поднева.

Човек је ту да планира, а Бог одлучује шта ће се од планираног остварити. Према нашем плану пута било је предвиђено да 16. октобра у поподневним сатима стигнемо у Анкару, сместимо се у хотел, одрадимо тренинг да би се мало размидали, преноћимо и сутрадан раном зором наставимо за Сирију и Либан. Међутим, како смо већ у старту каснили преко сати и по времена, а код Пирота изгубили још 4 сата, због саобраћајне несреће у којој су се сударила два Турска камиона, то сам био стално у паници да ћемо дебело да окаснимо у Анкару. Трудили смо се свим силама да надокнадимо изгубљено време, и зато смо жртвовали многе паузе, између осталог и неколико планираних сати у Истанбулу. Тако се испоставило да смо се већ око 11.00 сати стигли у Анкару. У ходу доносимо одлуку да не идемо у хотел већ да наставимо даље ка Сирији и Либану.

Пут од Анкаре ка Сиријској граници је тада (а можда и сада) био у изградњи. Ради се о аутопуту са по две траке у једном смеру. Једна трака је у потпуности завршена и урађена по свим европским стандардима, да се ни педантни Немци или Италијани не би постидели. Друга трака је такође завршена што се тиче грубих грађевинских радова, али није постављен асвалт, то јест све је комплетно урађено за његово постављање, само он недостаје. Постављен је туцани камен (макадам) на обе траке плус зауставна, који је фино изваљан и обележен прописаним линијама. По таквом недовршеном путу се вози сасвим нормално и може да се развије брзина од 100 км на сат.  Овај макадам се стално заливају цистерне специјалном смесом воде и смоле, како се не би дизала превелика прашина. На сваких 50-так километара мења се страна пута која је асвалтирана. Кад то видиш онда схватиш да и Мрка није ни тако лош министар за инфраструктуру.

На једном од успутних стајалишта А. Милошевић и ја

Како је ово био мој први сусрет са Турском морам рећи да ме је пријатно изненадила, јер сам очекивао заосталу земљу у некој врсти контролисаног хаоса, али све је изгледало много, много боље. Очигледно је било да су много уложили у туризам и инфрастуктуру. На сваких 30-40 км, налазиле су се бензинске станице, са џиновским експрес ресторанима и по којом продавницом. Особље је било крајње љубазно и солидно су говорили Енглески. Када би чули да смо из Србије одмах би прелазили на неку комбинацију Турског, Српског и Енглеског језика, у којем су углавном доминирале нама познате речи Србистан, баклава, Црвена Звезда …

Умор нас је полако али сигурно сустизао. Паузе су биле све чешће и све дуже, па смо тако у сутон одлучили да направимо једну дужу паузу. оба возача била су уморна и одмор нам је био преко потребан. Избор је пао на град Антакија, који се налази на неких 45 км од Турско-Сиријске границе.  Само што смо паркирали аутобус на паркингу у центру Антакји, још увек сви нисмо успели ни да изађемо из аутобуса, око нас се одједном створило 7-8 полицајаја до зуба наоружаних.  Након краћег разговора, схватио сам да неће моћи све баш онако како сам наумио. Није могуће да се група од 25 људи, шета слободно по некој Турској „вукојебини“, на 45 км од границе са Сиријом, а да то буде сигурно. Са полицијом је склопљен договор, по коме смо могли да се шетамо у једној већој или неколико мањих група од по 5 до 10 људи, у строгом центру града. Они ће појачати патроле у центру, како би ми били апсолутно безбедни. Наш аутобус ће склонити са паркинга у центру, на сигурно место, где ће бити под надзором полиције. У 23.30 аутобус ће доћи по нас, а полиција ће нам обезбедити пратњу до изласка из града. По изласку из града препоручили су нам да идемо право на гранични прелаз Јајладаг, и да се до њега нигде не заустављамо и не стајемо.  Једноставно, подручке око границе није сасвим безбедно. Има разних банди и може да нас прогута ноћ.

Тих неколико сати у Антакији смо провели у шетњи градом. Углавном су радње биле  затворене, али на нашу срећу било је неколико продавница које су радиле и у којима је могло да се купи нешто да се прегризе и попије. Наравно, неки су искористили прилику да поједу нешто са роштиља, а било је оних који нису могли да одоле баклавама и осталим слатким ђаконијама, по којима је Турска надалеко позната.  Испоставило се да је Антакија леп градић и апсолутно безбедан, јер нисмо имали ни најмању непријатност. Полицију нисмо превише често сретали у граду, али је било приметно појачано кретање њихових возила.

У договорено време аутобус је дошао по нас. Оба возача искористила су прилику да одморе неколико сати, што се видело на њима. Полиција нас је испратила до излаза из града, а затим смо кренули ка Сирији и граничном прелазу Јајладаг (Yayladagi). Пута за овај гранични прелаз сам се сетио ове зиме, када сам на вестима чуо да је у Сирији и Турској  пао снег. Један део пута у дужини од 10-15 км, који се спушта низ планину са неким нагибом од 4-5 процената, апсолутно је прав. Нема ни једне кривине. Прва мисао ми је била управо везана за снег и санкање по том путу зими. Наравно, снег је у овим пределима заиста реткост, али кад је зимус пао, саобраћај је био у прекиду. Мислим да нема тога који би се низ ту падину спустио зими, по путу прекривеном снегом, а остао жив.

Тих 45 км од Антакије до граничног прелаза возили смо се скоро два сата. Након силаска са „писте за боб“, последњих 10-так километара наишли смо на густу шуму. Морам да признам да ми ни мало није било пријатно када смо туда пролазили. Заиста сам сваког тренутка очекивао да се иза дрвећа појаве наоружани људи. На срећу то се није догодило. Лакнуло ми је када сам угледали гранични прелаз.  Ту нас је чекао нови проблем, јер прелаз није отворен 24 сата, па смо морали да сачекамо јутро. Како се прелаз отвара у 6.00 сати по нашем времену (временска разлика између Србије и Турске је 1 сат), то смо имали неких 4-5 сати непланираног одмора, који нам је свима добро дошао. Док сам се трудио да некако спакујем ноге на два уска седишта, схватио сам да ми и није била тако добра идеја да не спавамо у Анкари.

Тешко је рећи да сам се пробудио нешто пре 6 сати, јер сам имао осећај да нисам ни спавао. Мало је рећи да ме је болела свака кошчица у телу. Ипак, јутро ми је улепшао забезекнут израз Турског цариника, који је теглећи се у атлет белој мајци изашао напоље до чесме да се умије, и спазио наш аутобус. По изразу његовог лица сам схватио да се аутобус и не виђа баш тако често на овом прелазу. Поготово не из Србије.

Требало нам је добрих два сата да пређемо границу. На Сиријској страни сам упознао Немца, који је сам,  комбијем крену за Јужну Африку. Пошто смо имали доста времена чекајући да Сиријски цариници одраде свој део посла, време смо прекратили ћаскајући. Довде је стигао преко Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Турске. Неко му је рекао да није баш безбедно да иде преко Србије, па се изненадио када је схватио да су и Срби сасвим обични, нормални људи. Још више се изненадио када сам му рекао да неће моћи да посети Либан и Израел са истим пасошем. За „глобу“ од 80,00 Америчких долаза, која се наплаћује за свако дизел-возило, које улази у Сирију, рекли су му „љубазни“ сиријки цариници. Иста глоба чекала је и нас, али сам ја бар знао да морам да је платим, па ми је било лакше. Пошто сам платио таксу од 80,00 долара, још 15-так минута сам провео слушајући како се Немац свађа са сиријским цариником. Потом се неко време јадао мени и Аци Милошевићу, који је у међувремену дошао да види оћемо ли скоро. На крају је „наш“ цариник изашао да прегледа аутобус посебно тражећи евентуалне скривене канте за гориво. Гориво је у Сирији много јефтиније него у Турској, па су контроле ригорозне, како би се спречио шверц. Био је више него задовољан када је пронашао само једну канту у нашем аутобусу, те је констатовао да испуњавамо све услове за улазак у Сирију. Поздравих се са Немцем, који је још увек покушавао да Сиријцима објасни како његов комби није исто што и аутобус, не схватајући да га они више и не слушају. Пожелесмо му пуно среће на његовој авантури до Јужне Африке, а ми настависмо даље.

Сунце је већ било високо одскочило, када смо наставили даље. У аутобусу је још увек владала позитивна атмосвера. Гледале су се видео касете разних рагби утакмица, рагбија 15 и рагбија 13. Свакако највише пажње играчима је привукао снимак утакмице рагбија 13 између Новог Зеланда и Француске, стар неких годину дана. Љубоморно сам чувао чињеницу да ће на Медитеранском купу за екипу Француске наступити чак 10 играча са те утакмице. Има времена за разговоре о утакмицама, сад је најважније да се докопамо Либана.

А то није било баш тако лако, поготово што у то време навигација није била „редовна појава“ у аутобусима. Зато смо се ослонили на ону нашу стару народну мудрост: „карту читај и сељака питај“.  Кад ни то није функционисало, онда сам као вође пута примењивао „први закон орјентације“ нашег легендарног доктора, песника и боема Едија Дајча. Тај закон Еди (иначе отац двојце играча РК Дорћола, Харија и Димитриса) је промовисао у фебруару месецу исте 2003 године, када смо на повратку из Француске, безуспешно лутали по Мађарској. Закон је врло јасан и гласи: „Ка сунцу, Драгане, ка сунцу, јебига…“ Не могу вам саветовати да га и ви примељујете, поготово у свакој прилици, али мени је доста пута помогао. Има доста логике у њему, јер поставља циљ, а ако човек има циљ и иде ка њему непрестално и довољно дуго, негде ће стићи.

Сиријска Арапска Република  или Сирија  је држава у Азији, на Блиском истоку. Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе – Израел држи под окупацијом Голанску висораван на југозападу земље, а постоји и сукоб са Турском око Хатај провинције. Историјски Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине, и делове Јордана. Овај регион Блиског истока се некада називао и Велика Сирија, или на арапском језикуБилад ел Шам. 

Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету. Током векова окупирали су је бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један део освојили Крсташи. Била је под вишевековном влашћу Османског царства, али и  један од центара оснивања хришћанства– Свети Павле се преобратио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиохији, у античкој Сирији (данашња Турска). 

Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт.  Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре. Сирија је своју прву независност од Француске стекла септембра 1936. године. Хашим ал-Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски. Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до 1946. године. Што ми ово нешто познато са непризнавањем независности? Ма дал је могуће да су то и Французи радили?

Иако је друга декларација независности 17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до 1960-их година. Низ сукоба и борби за власт,  као и криза 1956. године око Суецког канала, довели су до тога да је египатски лидер Гамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињење Египта и Сирије. Две државе су се 1. фебруара 1958. године спојиле и образовале Уједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.

У Сирији се нисмо много заустављали. Направили смо једну паузу да наточимо гориво, и 2-3 пута да питамо за пут према Либану. Људи су ми се чилини крајње љубазни и нормални, чак некако присни. На све нас нај јачи утисак је оставио споменик „врховном вођи – председнику Сирије“ који се налази на ауто-путу уз море према Либану. Статуа вође високо сигурно 30-так метара будно бди над свима нама који јездимо путем. Споменик је свом оцу Хафизу ел Асаду подигао син Асад, садашњи председник Сирије. Дремкајући на предњем седишту аутобуса, размишљао сам како сам био неправедан према „највећем сину наших надора и народности – Јосипу Брозу Титу“. Што би он рекао: „мајку му Божију…“ бар земљу није оставио ником. То јест, ко Пантелија, оставио је све сам себи. Кад погледаш око себе, замислиш се и запиташ можда бравар и није био тако лош? Све више ми се чини да је он био невероватан хедониста и један обичан трут. Сличан оном кога смо сви ми довели 5. октобра. Е Сиријо или Србијо међ палмама, шљивама и њивама.

Прошли смо Латакију, Јаблес, Тартус и Ал Хамидијах, последњи Сиријски град пре граничног прелаза са Либаном. Ни слутио нисам да ћу се ту, на граничном прелазу између Сирије и Либана код градића Арида, суочити са једним од својих највећих страхова у досадашњем животу. Морам да признам да како смо се приближавали прелазу, имао сам неки осећај да ми се нешто кува у стомаку. Када смо стигли до пралаза, чекајући да дођемо на ред за преглед пасоша имао сам невероватан осећај да се не налазим први пут на овом месту, тачније, да ми је све ово однекуд познато. Освртао сам се унезверено око себе. Знао сам да никада раније моја нога није крочила на ово место, али огромни оронули хангар који служи као пријемна зграда, џиновски камиони пуни камена, који вуку за Либан, брадати наоружани цивили, цариници који су такође били у цивилу, шум мора које удара у стене, све ми је то било однекуд познато. Проблем је био што не знам одакле.

Шта је било даље сазнаћете мало касније. Наставиће се …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s