РАГБИ У СРБИЈИ

Историјски гледано, 19 и почетак 20 века донели су, између осталог,  нагли развој спорта поготово у Европи. Србија је у том периоду имала друге преокупације, јер се борила за своју слободу и независност. У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић – Карађорђе, вођа Првог српског устанка против Турака и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Ипак мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости допринела је општим напретком земље у економији, култури, уметности па и спорту. Управо су ови млади, учени људи носиоци првих спортских активности у Србији крајем 19 и почетком 20 века. Поред фудбала, хазене (данашњи рукомет), боксања, мачевања, коњичких трка, атлетике, гимнастике, тениса и рагби је био један од спортова који се упражњавао у Србији.

Први писати траг о Србима који су играли рагби везан је за  Први светски рата и младиће који су се са српском војском повукли преко Албаније у Грчку. Док је у целој Европи беснео рат,  Српски Потпорни Фонд је уз помоћ Владе Краљевине Србије донео одлуку да један број деце која су заједно са српском војском преко Албаније дошла у Грчку, пошаље на опоравак и школовање у Велику Британију и Француску. Тадашњи министар просвете Љубомир Давидовић изнео је предлог председнику владе Николи Пашићу, да се око 3000 младића упути у Француску, а око 350 у Велику Британију, што је овај и прихватио.  Тако је прва група од 10-торо српске деце, већ у  јуну месецу 1916 године дошло са Крфа у Единбург (Шкотска).

Џорџ Хериотс школа у Единбургу

Смештени су у Џорџ Хериот школу  која им је била дом у наредне три године.  Укупно их је у школи Џорџ Хериотс било 26-оро. Ова група младих људи одмах   је постала омиљена у Единбургу, а врло брзо по доласку они се упознају са рагбијем и почињу да га тренирају. Показало се да су врло талентовани тако да су скоро сви играли за школске екипе. Најбољи су били Тома Томић из Лесковца, Димитрије Дулкановић и Данило Павловић који су изборили место у првој школској екипи.

Управо су ови момци 11.априла 1918 године у Единбургу пред 10.000 гледалаца одиграли прву међународну утакмицу под именом Србија против селекције Британских доминиона. Остварена је и прва победа од 8:3.    О тим данима 35 година касније писаће Живко М. Илић,   један од учесника те утакмице у листу „Спорт 1953 године“

Рагби је готово непознат спорт у нашој земљи. Због тога се одомаћило мишљење да је то сурова опасна и вратоломна игра. Колико је ово погрешно увидеће се онда када на нашим игралиштима почене да се игра ова брза, полетна и динамична игра.

У Србији  има известан број људи који се сећају рагби утакмица као нечег најлепшег из своје младости. То је она генерација коју је Први Светски Рат затекао као дечаке. Они су са Српском војском прешли Албанију и са Крфа упућени у савезничке земље, Француску и Велику Британију на школовање. Изнурени и изгладнели дошли су у потпуно нову средину где је требало да се опораве. Ускоро су они у мањим групама распоређени по разним градовима.

Даље је Илић писао: Мене је са још 24 дечака „Српски потпорни фонд“ упутио у Единбург у стару Џорџ Хериотс школу „George Heriots school“. Тамо су нас већ првих дана извели на спортско игралиште. Ниједан од нас до тада није ни дотакао лопту и ми смо се стидљиво устручавали да се укључимо у групе које су тренирале тада најпопуларнији спорт у Британији, рагби. Међутим, већ после првих тренинга постали смо најревноснији и најтачнији. Професор Харди је имао муке са нама јер није могао да нас отера са игралишта.

Нешто доцније прочитали смо у школском часопису добродошлицу у којој је пред осталог писало да школа добија у нама нов материјал за играче рагбија и да се у лепо развијене и снажне дечаке из Србије полажу велике наде.  Доцније ми смо их заиста оправдали. Професор Харди нас је одмах распоредио по тимовима. Један Лесковчанин Тома Томић, узет је одмах у први тим школе, а за њим и Данило Павловић и Димитрије Дулкановић.   Кроз целу рагби сезону, сваке суботе спортски листови бележили су имена Српских играча који су у скоро свакој утакмици давали „скорове“ и доносили победу своме тиму. За кратко време постали смо познати у Единбургу, Глазгову и осталим градовима Шкотске.

Када су савладали основе рагбија, Српски дечаци су формирали свој тим. О томе Илић пише: Поред тога што смо играли у школским тимовима, ми смо основали и наш национални тим. Од нас 25 изабрало се за ову екипу 15 најбољих. желели смо да опробамо своје способности као целина. Било је слабих места због различитих узраста, али извојевали смо неколико лепих победа.

Организатори међушколских рагби утамица за првенство Шкотске на крају сезоне унели су у програм утакмицу Србија против Доминиона. Она се одиграла 11 априла 1918 године. Овакве утакмице  играле су се по систему „Севен Сајд“ (по седморица). То значи седам најбољих од петнаест играча првог тима. Овакав начин игре изискује крајњу издржљивост снагу и брзину. Наш тренер Харди саопштио нам је новост о овој утакмици на месец дана пре и одмах је почео да нас тренира.

Наши противници били су играчи из разних школа који су дошли у Единбург из Британских доминиона. Знали смо да их има много више од нас, да је избор далеко већи и зато смо усрдно тренирали. Добили смо нове дресове, црвене мајце, плаве гаћице  и беле чарапе на којима је опет била наша тробојка.

О самој утакмици Илић каже да је било присутно 50.000 гледалаца, мада Шкотски извори говоре о 10.000 гледалаца. Даље описује атмосверу: Наша утакмица била је на програму тек четврта по реду. Били смо помало нервозни. Када је дат знак за излазак пошли смо из свлачионице узбуђени са својим тренером Хардијем. Пришао нам је Тома Томић који није био у нашој екипи јер је играо за репрезентацију школе и рекао нам је: „Не заборавите да данас играте за отаџбину“.

На терену смо видели да су наши противници већи и снажнији. Међу њима су се налазили један Јужноафриканац, један Зеланђанин, два Канађанина и три Индуса. Када је почела игра видело се да је противник далеко бољи него што смо мислили. Међутим, ми смо играли као један. Додавали смо без оклевања и били неуморни. Победили смо са 8:3. То је била прва утакмица на тлу Велике Британије у којој је Српска омладина репрезентовала своју далеку поробљену домовину и извојевала победу.

Паралелно са групом која се обрела у Шкотској, један број наше деце након преласка преко Албаније, завршио је у Француској. Двојца тада голобрадих младића Маринко Ђорђевић Маша и Јован Ружић заслужни су за формирање првих рагби клубова у Србији.

Маринко Ђорђевић звани Маша је тако 1916 године стигао у Француски град Ажен. Убрзо по доласку постао је члан Академског спортског клуба Јасним у коме је научио основе рагби спорта. По повратку у Србију након завршетка првог светског рата,  у жељи да се и даље баве рагбијем  Маринко оснива  клуб у Шабцу. Он је по повратку из Француске са собом донео 3 рагби лопте. Клуб је основан 1919 године а добија име БЕЛИ ОРАО, а имао је и своје сопствено рагби игралиште Дудару, која је први рагби терен у Србији. Активности клуба замрле су 1923 године. За четири године колико је клуб постојао, одиграно је низ утакмица између два тима овог клуба. Најпознатији играчИ тога времена су били: Владо Шијаковић, Момчило Мелић, Милош Михајловић, Жика Илић, Миле Радовић, Љуба Стојковић, Сава Бојић и Маринко Ђорђевић. Идејни творац и оснивач клуба Маринко Ђорђевић Маша умрао је у Шапцу 08.11.1983 године. По рећима Предрага Миланка, спортског новинара и дугогодишњег рагби радника члан клуба у Шапцу био је Живко Жика Илић, један од 25 дечака из Хериотс школе у Единбургу. Он је по повратку у Србију добио државну службу као професор у Шапцу, и прикључио се активностима рагби клуба.

Јован Ружић

У другој Француској групи нашао  се  Јован Ружић, свестран спортиста. Јован Ружић рођен 12.12.1898 године у Београду, умро 25.09.1973 године у Београду. Био је свестрани спортиста. Као дечак научио је прве фудбалске кораке у Беогрдаском Српском мачу још 1911 године. Годину дана касније прелази у Славију, а 1913 био је један од оснивача Велике Србије за коју је као 15-тогодишњак одиграо прву званичну утакмицу. Он се 1916 године као гимназијалац обрео у Сент Етјену и у Ници. Након завршетка гимназије одлази на студије у Париз где остаје до 1919 године када се враћа у Србију.Иако му је фудбал била прва љубав, Јован се у Француској упознаје и са рагбијем. По повратку у Србију каријеру наставља у СК Југославија, где је један од најбољих фудбалера, али и главни покретач оснивања рагби секције. На Олимпијским играма у Антверпену 1920 године наступио је за фудбалску репрезентацију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као једини играч из Србије. Поред фудбала бавио се атлетиком, хазеном (рукометом), тенисом и рагбијем. Због изузетно јакок шута звали су га топовско ђуле.

Ружић је био  један од покретача рагби селекције при спортском друштву Јунославија 1923 године.  Ова секција покренута је у јесен 1923 године и одиграла је неколико утакмица. са морнарима енглеских  ратних  бродова на Дунаву. О једној таквој утакмици пише  Политика 23.10.1923 године  што је вероватно и први

Морнари са топовњаче „Гловурм“ били су први противници СК Југославија

новински чланак објављен о рагбију у Југославији. Утакмица је одиграла на игралишту СК Југославије, које се звало Тркалиште, а које се налазило на месту садашњег хотела Метропол и Ташмајданског парка. На жалост резултат ове утакмице није забележен, али се на основу наредног текстра који је објављен у истом листу од 22.    11.1923 године са сигурношћу може закључити да је утакмица против морнара са Енглеске топовњаче Гровурм одиграна.  Ево шта је Политика писала: СК Југославија има за рагби свој посебан одсек, који је недавно приредио и једну, прву у нашој држави, утакмицу против морнара са енглеске ратне лађе “Гловурм”. Играча има скоро за три тима. Следећи меч Југославије биће од већег спортског значаја. Ни мање ни више репрезентација Будимпеште огледаће се 9. децемба са С.К. Југославиом. Наши се припремају озбиљно. Сваке недеље пре подне играју се тренинг утакмице. На опште изненађење досадашње игре наших рагбиста оставиле су добар утисак. Очекивало се да ће бити и мртвих и рањених, а показало се да се та атлетска игра може извести прилично џентлменски и лепо. Ако се овако продужи, природно је да ће рагби добити нове присталице. СК Југославија намерава да свој изабрани тим упуту у Беч и Букурешт. 

Према неким изворима секција при СК Југославија је радила до 1925 године, мада о томе не постоје писани податци. Лично верујем да су се активности клуба угасиле у пролеће 1924 године, када је игралиште на Тркалишту затворено због стамбене изградње. Фудбалска секција СК Југославије прелази тада на нови стадион, који се налази на месту данашњег стадиона Црвене Звезде. Поред овога рагби активности клуба замиру и због престанка играчке каријере Јована Ружића. Трећи разлог је што је рагби играла већина играча која је играла и фудбал. Те 1924 и 1925 године играчи СК Југославије били су много више  фокусирани на фудбал, како би се домогли титула у првенству Југославије, па је и то један од разлога што су активности рагби секције замрле.

У исто време рагби се играо и у Сремској Митровици. Ово најбоље илуструју речи Озрена Поповића у књизи Хроника ФК Срема „Можда ће зачудити кад кажем да је Сремска Митровица једини град ове земље (мислио је на  Југославију пре другог Светског рата) у којем је рагби претходио фудбалу. Откуд то? Ето, отуда, што је у Митровици стално боравио један Француз из Бордоа који је раније играо рагби у француским клубовима. Француз је по доласку у Срем донео праву рагби лопту. Брзо је окупио нас младе око себе. Међутим, увек је било натезања, хочемо ли играти рагби или фудбал. Играли смо и једно и друго, али више рагби. ..Било је то негде крајем јуна или почетком јула 1919. године¨ -пише Озрен Поповић. ¨-Ја сам се некако тих дана вратио са студија из Прага… Ипак у Митровици никад није формиран рагби клуб већ фудбалси.

Поред ових организованих почетака, било је доста неорганизованости и инпровизације, па се понекад по Србији могла видети група младића како јури са рагби лоптом у наручју по ливади. Покретачи ових акција били су углавном странци, или наши људи који су долазили из Француске или Велике Британије. Тако је рагби игран у Сремској Митровици, Новом Саду и још неким местима у Србији.

Иако ови пионирски покушаји нису уродили плодом, јер и поред великог интересовања играча и гледалаца за рагби, оба клуба су се убрзо угасила. Ипак остаће забележено да се у Србији од 1919 па до 1924 године играо рагби 15.

Advertisements

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: