Београдски маратон 22.04.2012

Као да имам неки уграђени сат, будим се, сам од себе у 5.30, иако сам предходне ноћи легао прилично касно, нешто иза поноћи. Тако је то. Што је човек старији све има мање потребе за сном. Ваљда тело осећа да ће се ускоро  наспавати,  па је просто жељно акције.  Јак бол у грлу ми одмах пали црвену лампицу у глави. Шта је ово?  Цури ми и нос. Устајем и схатам да ме боли свака кошчица у телу. Како сам успео да се баш данас разболим? Прегурао сам целу зиму, трчао сам по снегу и на -20 степени, брада и коса су ми се заледиле, и није ми било ништа, а данас, кад је најважније, боли ме грло и цури ми нос. Спремам се лагано и размишљам о злој судбини.

У глави ми се на трен јавља мисао, можда је боље да останем код куће, биће још полумаратона и маратона, што да трчим овако раштимован. Одмах одбацујем и саму помисао на то. Колико је снова о светском врху, медаљи пропало због истог проблема. Замисли како је било Оливери Јефтић која се четири године спрама за Олимпијаду, а онда се на дан трке пробуди болесна. Колико је сати уложила у свој сан о медаљи на Олимпијским играма у Пекингу 2008. Била је спремнија него икада, али је ипак одустала после 20 км. Чак не мораш ни да будеш болестан. Могуће је да се повредиш, или да једноставно није твој дан.

Репрезентативац Новог Зеланда Даниел Картер

Замисли колико је Данијел Картер отварач Новог Зеланда уложио труда и зноја, а онда се повредио на тренингу после само две одигране утакмице на Светском Првенству у рагбију прошле године.  Живот не да је свима једнако. Са друге стране, Стивен Доналд, чак четврти отравач Ол Блекса, који је више од пола Светског првенства у рагбију провео на плажи, пијући пиво са друштвом, добио је прилику да заигра у финалу против Француске, и постане јунак нације јер је његов шут донео пехар Ол Блексима.  Док једном не смркне, другом не сване. Бог зна зашто је то тако. Он ти даје и узима.

Облачим се и спремам ствари. Мерим притисак 116/74 и 58 оскуцаја. Бар су ми притисак и пулс ОК. Гледам по стоти пут план стазе, у глави поново прелазим како ћу трчати. Јасно ми је да морам да редукујем моје циљеве за данас. Када сам у октобру месецу 2011 године донео одлуку да учествујем на Београдском маратону, планирао сам да на њему истрчим полумаратон (21.1 км) за 2 сата и 10 минута. Вредно сам тренирао, трчећи 4 до 5 пута недељно, и од човека који није могао да у почетку претирчи на 2-3 километра, дошао дао тога да сам већ на пробној трци 7. априла 2012 године на полумаратону на Ушћу истрчао тих планираних 2:10.  Поновити тај резултат на 25. Београдском маратону, било би сасвим реално, што би рекао Бориса Тадића, то би било као кад би Србија 2020 ушла у Евопску унију. То би био воз који иде 60,70, 80 км на сад. Ја сам хтео, као Тадић,  воз који иде 120, 140, 160 км на сат, или да Србија уђе у Европску Унију 2015-2016 годинине, односно да истрчим полумаратон, за 2:05 а можда и за испод 2 сата . Према неким показатељима са тренинга, ту сам, близу, може да буде а и не мора. Вероватно ништа од тога. Како се осећам, бићу задовољан ако уопште завршим полумаратон до краја.

Силазим да купим Снежани новине, да је сачекају кад устане. Прелиставам их, да убијем време. Одавно сам спреман да пођем, али ми је сувише рано. Око 7.45 пијем лек за притисак (имам висок притисак, а и шећер) и крећем. Напољу је мирно, нигде никога на улици. Идем пешке до центра, имам довољно времена а и годиђе ми шетња од око 1,5 км до Трга Николе Пашића. Таман да се мало повратим и загрејем. Примећујем да у Немањиној још увек саобраћај нормално функционише. На почетку Балканске улице, преко пута хотела Београд, требала би да буде прва окрепна станица на 5 км. У 8.15 на том месту ништа не наговештава да ће ту за неких 2 сата протрчати око 2.000 маратонаца. Док пролазим двојца радника Водовода монтирају чесму на хидрант, али су направили фонтану, која плави целу улицу. Срећа што одводи добро раде, па језеро брзо отиче. Кад будем туда трчао морам да држим крајње леву страну, јер ћу скроз поквасити патике. Уз пут купујем папирне марамице. Стижем на Трг Николе Пашића (некадашњи Трг Маркса и Енгелса) око 8.30. Већ је око 300 учесника стигло пре мене. Углавном из унутрашњости, и оних који још увек нису подигли свој учеснички пакет.

Врзмам се около. Чујем како ме неко зове и кад се окренем видим Марију, сениорску репрезентативку Србије у рагбију. Ради као волонтер на маратону. Марија се прошле године повредила на Европском турниру рагбија 7 у Данској. Још увек није залечила повреду. Има проблем са здравственим осигурањем јер је из Крушевца, а студира у Београду, али још увек није пренела свој картон у студенстску поликлинику. Причамо о данашњој утакмици у Новом Саду, које ће девојке женског рагби клуба Београд одиграти против Арсенала из Тивта. Марија нема баш пуно времена, јер већ почиње гужва.

Размишљам где је Рале. Да ли ће доћи? Наравно да ће доћи. Спремао се да данас истрчи боље од сат и 50 минута. Једино ако се није „заракијао“ негде. Не би ме чудило. Колико је само утакмица одиграо „право из кафане“. Врати се кући негде око 4-5 сати ујутру, прилегне који сат, а затим на текму. Рале је чудо. Ко зна шта је све у рагбију, а и животу, могао да постигне да је другачији.

Одлазим да узмем кесу у коју ћу спаковати ствари. Лежим на клупи испред Борбе и гледам у небо. Идем до ВЦ-а испред ког је већ гужва. Док стојим у реду, неко ме зове по презимену. Окрећем се и видим Милана, бившег играча рагби клуба Дорћол, кога сви зовемо Кум. Кум трчи у дресу рагби клуба Дорћол. Тако је то, једном рагбиста увек рагбиста. И њему је ово прво учешће на Београдском маратону. Дошао је са комшијом. Кажем му да ће доћи и Рале. Зовемо га телефоном, кренуо је. За 5 до 10 минута долази. Дакле, данас ћу имати прилику да трчим са двојцом својих бивших играча. Остављамо ствари. Узимам и флашицу воде.  Отварам и полако отпијам два три гутљаја, Пролом воде. Добра, домаћа.

Налазимо се са Ралетом. Рале је одушевљен комшијом, јер ће заједно на сат и 45 минута. Други разлог је што је и Комшија,као и Рале ДСС-овац. Имаће о чему да причају током полумаратона. Биће то луд провод за обојцу. Кум нас враћа у 1998 годину и прво гостовање РК Дорћол у Мађарској. Смејемо се Ралетовим флустрацијама када је плакао, због пораза од Сентеша од преко 30 разлике. Нисмо могли да га смиримо сат времена. Таман се примири, а његов, сада већ венчани кум Јанкета, убаци: „Рале погледај им само ножице“. Овај опет бризне у плач. Смеје се и Рале. Каже, није проблем да изгубиш од бољег од себе. Губили смо и са великом разликом. На Медитеранском купу у Либану од домаћина (102-0) и Француске (120-0). Тада није имао флустрације, јер су насупрот били прави професионалци, али изгубити од „параплегичара“ који су јуче почели да играју рагби, то је срамота.

Долазимо на старт око 9. 30.  Лагано трчкарамо и загревамо се. Све је више тркача. У гомили видим много познатих лица. Момци и девојке из једног фитнис клуба воде загревање. Ми се загревамо за себе. Видимо и бившег министра Божу Ђелића међу тркачима. Чујемо од других да је и Борис Тадић ту негде. Ту су момци и девојке из клуба Трчање.рс. Они су организовали пејсмејкере за обе трке. У полумаратону их је двојца – 1:45 и 2:00. За маратон их има чак четворица за 3:30, 4:00, 4:30 и 5:00. Сви имају мајце и балоне са исписаним временом. Онај са балоном за 4:30 трчи у комстиму Супермена. Многи су на овај маратон дошли организовано. Клубови из разних спортова су, специјално за ову прилику, израдили мајце. Највише их има атлетских, али ту су и одбојкашки, рукометни, фитнис. Ту су момци из Кобри, Војне гимназије, Полиције, разних теретана. Ипак, највише је оних у мајцама Београдског маратона. Рале и Комшија трче у њима. Кум у дресу рагби клуба Дорћол, а ја у дресу ИРБ-а (Светске рагби федерације).

Ближи се полако време старта, па се пробијамо према напред. Још неколико минута.  Група странаца, не могу да провалим одакле су, моли ме да их сликам. Има их петоро – три мушкарца и две жене.  Рекао бих да су Белгијанци. Прилази ми још један странац. Он је из Шкотске. Бивши је рагби играч. Дошао је у Београд само због маратона. Упознајем га са Ралетом, Кумом и Комшијом. Играо је на позицији крила. И његов син игра рагби. Он је деми. Причамо о рагбију. Распитује се да ли се игра код нас. Кажем му да се у Србији игра рагби 15 и рагби 13. Да је Рале био репрезентативац у оба спорта. Коментар госта из Шкотске, да је рагби 13 глуп спорт, није баш увеселио Ралета. Сви се смејемо.  Наше весело чаврљање прекида старт трке. Креће бујица људи Булеваром. Трчим са Ралетом. Придружује нам се Комшија, а ту је и Кум. Изгубили смо Шкота.

Феноменал је осећај када све стане да би ти трчао. Поготово када трчиш у групи у којој је преко 2.000 душа. Сви имамо исти циљ, доћи до краја, али су нам жеље различите.  Неко хоће да буде први, неко да буде међу првима, неко да истрчи одређени резултат, неко да стигне до циља.  Ја спадам у ту групу која трчи на резултат, мада нисам далеко и од оне стићи до циљан. Не такмичим се против осталих тркача. Трчим против себе, хоћу да докажем да то могу. Већ после првог километра пуштам Ралета и Комшију да оду напред. Нису они моја класа, пребрзи су. Кум је још увек поред мене, али не причамо јер он слуша музику. Обично то радим и ја, али сам овај пут намерно дошао без музике. Гледам свет около, весело, шарено друштво. У Булевару је пуно људи, скоро сваки има фотоапарат, ала ће бити снимака на фејсу. На средини Булевара скећемо премо Црвеном крсту. Ту станују Вали и Наташа. Нисам им рекао да трчим, могли су да изађу да ме поздраве.  Прелази ме група коју вуче „пејсмејкер“ са балоном на коме пише 1:45. Нека их нек иду, то је пребрзо за мене. Почиње низбрдица. Ту је момак са периком, који у руци држи звучнике из којих трешти музика. Како му није врућина са том периком на глави? Има и бициклистички шорц. Зар му није вруће? Мени већ постаје вруће. Заборавио сам да скинем мајцу испод рагби дреса. Укуваћу се до циља. Баш сам кретен. Једина утеха ми је момак са периком и музиком. Како ли је тек њему. Добар је лик сигурно, добру музику слуша. Остајем уз њега неко време.  На три километра имам пролаз 17:29. Споро је то. Обично трчим брже. Тако сам навикао, првих 10 км трчим брже, за око 56 минута, а у другој шта ми Бог да. Знам да није баш најисправније али шта ћу. Не могу против навике. Појачавам, а чупави музичар остаје иза мене. Две средовечне госпође претрчавају улицу, иако је на њој стотине тркача. Умало да се због две лујке направи карамбол. Размишљам да сам био ближи слатко би их обе плакирао. Попиле би обе патос. Мора да би завршиле у болници, а ја у лудници. Сутра би сви светски медији брујали о лудом маратонцу, који је оборио две жене на сред улице. Закључујем да смо сво троје имали среће, што су биле даље од мене. На Славији срећем Шкотланђанина. Обојца смо одушевљњни што се поново видимо.  Тапшемо један другог по рамену. Идем даље јер ми ни његов темпо не одговара. Белгијанац кога сам сликао са друштвом пре старта је испред мене. Застаје да слика рушевине на углу Немањине и Кнеза Милоша. Трудим се да не идем јако на низбрдици. Држим темпо који ми омогућава нормално дисање. Имам пулсомер, али га не користим, већ трчим по осећају. Сустиже ме други пејсмејкер. Препознајем легенду Српског рекреативног трчања. То је  Драго Бороја. Он има балон на коме пише 4:00. Остајем мало уз групу, на неких 10-так метара иза. Драго је човек који иза себе има истрчаних преко 180 маратона. Држи и рекорд Србије на ултрамаратону на 24 сата. Ма човек је невероватан заиста. Није ни чудо што је Борис Тадић хтео да се слика са њим. На углу Балкансе и Немањине је прва окрепна станица. Језерца од јутрос нема, али је све још увек мокро. Гужва је за воду, јер много тркача жели освежење, а волонтери не могу све да опслуже, јер сипају воду у чаше. Држим леву страну и не заустављам се, јер имам своју флашицу са водом. Пролаз на 5 км ми је 28:14.  У планираним границама сам, није лоше. Негде код Економског факултета са ужасом схватам да осећам бол у десној нози, нешто изнад зглоба. Верујем да ме нога не боли, него глава. Не обазирем се на бол. Драго ми са групом лагано измиче. Сад је неких 30-так метара испред мене. Пењемо се на Бранков мост. Престиже ме момак са периком и музиком. На 7,5 км опет не узимам воду јер је гужва, а имам још у флашици.  Још увек видим балон који се вуче за Драгом. Испред мене неких 10-так метара трчи девојка, лепа,  гледам је и одмарам очи на њој. Њен темпо ми одговара, али се трудим да држим дистанцу од неких 10-15 метара. Борим се са првом кризом. Девојка ми помаже да се изборим, јер пратим њен темпо. Опорављам се и на 9 километру узимам нову флашицу са водом. Бацам стару, која је ионако већ одавно празна.  Схватам да се девојка изгубила у гужви код окрепне станице. Настављам сам темпом који је она трчала.  На 10 км имам пролаз од 56:55. Није лоше. Ако наставим овако, биће то нешто преко 2 сата. Само да издржим. Девојка ме сустиже и поново је испред мене.  Све више ме боли десна нога. Знам да нема разлога да ме боли, и да је проблем у глави, а не у нози. Ушли смо у Земун. На улицама је много више људи него досад. Аплаудирају, бодре те, милина да трчиш. Речи мог познаника кога сам у суботу упознао на Паста парти, „по публици око стазе, тачно ћеш знати кад си ушао и изашао из Земуна, тамо су сви на улицама, дају ти подршку, бодре…“  потврдиле су се као апсолутно тачне. Једна госпођа и мени добацује „ајде ветеран“. Не схватам одмах да се то односи на мене. Тек после неких 10-так метара, схватам да је девојка испред мене, а иза мене неколико младића и да сам ја тај ветеран. Кад пре преође толико време, док се окренеш већ имаш 51 годину. Осокољен, појачавам темпо и поново прелазим девојку. Маратонци настављају право, а ми скрећемо лево ка старом Меркатору.  Поново упадам у кризу. Сада већ озбиљно храмљем на десну ногу. Саму помисао да би могао да одустанем, одбацујем са гнушањем. Одмах ми је пала на памет Новакова (мог оца) омиљена пословица:  „рђавом к… и длака смета“. Нема ништа од предаје. Може да ме боли колико хоће, завршићу па макар пузао на коленима и рукама. Испред мене један господин, ценим неку годину старији, такође храмље. Тешко ми је, али се борим. Поново се појављује Девојка. Трчи испред мене неких 6-7 метара. Гледам како јој се кукови њишу док трчи. Док је посматрам заборављам на ногу. Где ли су Рале, Комшија и Кум? Окрећем се да видим да ли је Кум иза мене. Не видим га.

На раскрсници кружног тока схватам да ме сад боли и лева нога. То је нормално, то сам и очекивао. Увек ме боли, обично након 15 км. Овај пут је поранила. Тај бол ми је успомена на покојног деда Милана из Аустралије. Једном ћу о његовом животу написати књигу.  До мали прст на левој нози ми мало прелази преко средњег прста и то ме боли. То је генетски. Деда Милан (отац моје мајке) отишао је 1940 године у војску у Скопљу. Тамо га затиче други светски рат. Одлази у заробљеништво у Немачку. У логору упознаје Катарину (Пољакињу) у коју се заљубљује. По завршетку рата Милан постаје Енглески војник. Чувао је Хесеа за време Нирмбершког процеса, а 1948 њих двоје одлазе у Аустралију. Тамо је Милан и умро пре 2-3 године. Са Катарином је добио два сина. Никан се није развео од моје бабе Јелене. Милан и Катарина су три пута долазили у Србоју. Приликом последње  посете Катарина је приметила да прсте на ногама имам на Милана. То сам наследио од деде. Више би волео да сам наследио његов комби, који је ауто-кућица, којим су он и Катарина крстарили Аустралијом. Али, ни преклопљени прсти нису тако лоши. Кад год ме заболе, увек се сетим њега. А сад ме боли. Али са тим могу да се носим.

Испред мене је Девојка. Зове се Ана, то сазнајем јер је бодре пријатељи по имену. Маше им и наставља даље. Пролазимо поред Пио-фонда. Ту ради Снежана. Почиње узбрдица.  Упадам у још једну кризу. Одједном сам на стадиону Црвене Звезде. На атлетској стази. Чујем Жицу како са скакалишта за скок у вис виче: „нагни се напред, ради рукама …“  Поступам по његовим саветима. Нагињем се напред, радим рукама, корак ми је чврст и мало краћи. Напросто летим по узбрдици. Прелазим првог, друог, Ану,  петог, десетог,  петнаестог такмичара. Не осећам умор, али знам да ће ме ово лудовање по стази прописно „укиселити“, али то је једноставно било јаче од мене. Казна ме врло брзо стиже. Не могу да се надишем ваздужа, тело ми просто вапи за кисеоником. Успоравам. Сустижу ме они које сам у свом „тркачком трансу“ претекао. Ана је опет испред мене. Пролазимо 15 км. Пролазно време ми је 1: 29: 16. Још увек сам ту око циљаног времена од 2:10. Чујем како неко поред мене каже како сада наилази најтежи део стазе.  Одједном ми на памет падне виц о Муји, који скочи са зграде од 100 спратова. Док пада броји спратове и кад је дошао до 98 каже: „кад ми није ништа било за ових 98, неће ваљда ни за ова два преостала“. Неће ни мени за ова преостала 6 км.

Настављам даље. Ана ме вуче. Негде код Хајата, она има кризу. Идем напред, надам се да ће ме Ана пратити. Не желим да убрзам сувише. Прати ме на неких 5-6 корака иза.  Код шопинг центра „Ушће“ престиже нас група маратонаца коју предводи „пејсмејкер“ Драган Ћирић. Такође још једна легенда Српског рекреативног трчања. Он за собом вуче балон на коме пише 3:30. Испред Бранковог моста маратонци скрећу лево, у свој други круг по Новом Београду и Земуну. Ми настављамо право преко моста, ка циљу на Теразијама. Овај мост сам прешао досад хиљаду пута. Увек ми се чинило да је апсолутно раван. Сада када трчим по њему, чини ми се да се пењем на Килиманџаро. Ту на мосту ме прелази доста тркача, међу којима је и бивши министар Божидар Ђелиђ. Морам призмати да иако се не тркам ни против кога, то ме ипак флустрира.  Ана, где си тешко ми је. Као да је чула мој вапај, Ана пролази испред мене. Пребродила је кризу и граби као газела ка циљу. Пратим је на стандардних 10 метара иза. На крају Бранковог моста је последња окрепна станица. Узимам флашицу са водом. И Ана је узела воду. Идемо даље и код Зеленог венца скрећемо у улицу Кнегиње Зорке, некадашње Народног фронта. Ана је поново иза мене. У башти ресторана Верона, седи друштво и испија хладно пиво. Морам признати да размишљам да на тренутак  протрчим поред столова и покупим једну ознојену криглу. Како би ми легла ко будали шамар. Ана, где си? Опет ми је тешко! Овај пут Ана не реагује на мој вапај. Нема је. Окрећем се да видим где је. И њој је тешко, мучи се неких 50-так метара иза.

Морам признати да осећам велико разочарење. Жене, учине све да ти уђу у живот и навикну те на себе. Да ти постану неопходне. И онда кад се човек коначно навикне на њих и кад ти заиста затребају, њих нигде нема. Мораћу даље сам. Такав је живот. Узбрдицу у Кнеза Милоша савладавам лакше него што сам мислио. На Теразијама има доста света, живо је. Задњих 400 метара трчим опуштено, истим темпом. Улазим у циљ у времену од 2 сата, 10 минута 57 секунди. Очекиваано, као улазак Србије у ЕУ 2020 године. Док пролазим кроз циљ добијам медаљу, воду, енергетски напитак, банану, чоколадно млеко. У зони за опоравак затичем Ралета. Он је истрачаво 1:48,02. Комшија је неки минут иза њега.  Убрзо нам се придружује и Кум. Његово време је 2:11:41. Гледам да видим Ану, али ми не успева.

Осећам огроман умор и исцрпљеност. Морам да изујем патике, па даље ходам бос, само у чарапама. Рале предлаже да одемо на коју ракију. Сама помисао на то умало није убила Кума и мене. Једва чекако да се дочепамо наших ствари и да кренемо кући. Ипак, остајемо на циљу  да поздравимо прве маратонце. Заслужили су. Кум и ја одлазимо да узмемо ствари, трудећи се свим силама да изгубимо Ралета у гужви, који не престаје да прича о ракији и одласку на пиће. Коначно, то нам и успева, а када смо се дочепали ствари, брзо се пресвлачимо и растајемо, јер смо обојца више него исцрпљени. Чујемо се, а ако не раније, видимо се догодине на маратону. Ако Бог да.

Ово би била моја прича са Београдског маратона. Оваквих је у недељу 22.04.2012 године било близу 2.000. Надам се да ће их идуће године бити још више. Једва чекам да вам догодине испречам нову.

На крају, да поменем и резултате. О победницима можете се информисати у свим новинам, интернет сајтовима, тв емисијама… Ја ћу скренути пажњу на оне који су на циљ стигли последњи, јер сматрам да је то подвиг, ако не и већи од Бармасајиа, Птикани, Кристијана Тошића и Ане Суботић.

У женској конкуренцији маратон:  30 место – Ана Протоис (Француска)   5:42,26 ; 29 место Ђековић Кане Татијана (Велика Британија) 5:39,53 ; 28 место – Лазић Тања (Србија)  5:26,40

У мушкој конкуренцији маратон: 260 место – Ивановнић Ненад (Црна Гора)  5:57,49 ; 259 место Кузин Јулије (Француска) 5:53,50;  258 место Андрић Милоје (Србија)  5:53,14

 У полумататону код девојака 248 место Гребенер Јелена (Србија) 3:12,51 ; 247 место Анђелић Ангелина (Србија)  3:10,29 ; 246 место Нета Славица (Србија) 3:01,23.

Код мушкараца у полумаратону 1513 место Ковачевић Милутин (Србија) 4:22,52; 1512 место Џаковић Симо (Србија) 3:36,54; 1511 место Шкундрић Небојша (Србија) 3:36,16.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s