Где су? Шта раде? Више од игре

Што ти је живот. Таман се навикнем на температуру од плус 40, а онај горе  узме ствар у своје руке и искључи „шпорет“ са 5 на 3.  И још укључи фен. Али, нема везе. Како сам се навикао на плус 40, навићиту се и на ове нове температуре. Због ствари које нису у мојој моћи и које не могу да променим, не вреди се ни нервирати.

Претурајући по разним фајловима, наиђем на неке старе слике, а међу њима ми се поглед задржи на једној. Рагби клуб Динамо, то јест слика кадетског тима, који је освојио Куп Југославије 1994 године. На слици испод имена и презимена играча и тренера. Читам и у мислима враћам се у давне 90-те.  Скоро да се сећам сваког од момака са слике. Била је то изузетно талентована генерација играча рођених 1979 године и млађи. Данас, 18 година касније, на прсте једне руке се могу избројати они који су још увек у рагбију. На жалост, није то само случај са овом талентованом генерацијом Рагби клуба Динамо.  Пуно дечака и девојчица је прошло кроз рагби, али је мало остало. Зашто је то тако, има много разлога. Када би почео да их набрајам, био би то дугачак списак, на који би свако од оних који су отишли, могао да дода неки од својих разлога. Није ми то циљ.

Живот је такав. Одведе те где желиш, а и где не желиш. Не знамо шта нам носи сутрашњи дан. Оно што нам је данас најважнија ствар у животу, може нам већ сутра изгледати безначајно.  Као што рече Душко Радовић једног београдског јутра: „Немате посао, немате стан. Ожените се и изродите децу. Мали проблеми успешно се решавају још већим“.

Тако су и момци са горње слике а и хиљаде са многих других, у животној трци и решавању све већих и већих проблема, морали да жртвују нешто, а избор је пао на рагби. Увек је добро  када човек има шансу да бира. Ма какву одлуку да донесе, знаће да је је донео сам. Ако је лака добро, ако је тешка, преживеће. Жив човек све може.

Ипак, рагби није ствар да би ти га вратио.  Остаје у срцу,  урезен у гене, као код Маркеза, Ошљанца, Веселинова. И њихови очеви били рагбисти. И милиона других на овој планети. Кад ти срце заигра кад прочиташ две три речи о рагбију у новинама, кад видиш неку вест на телевизији или видиш некога у рагби дресу на улици, знај да си постао прави рагбиста. А права љубав, она вечна, за цео живот, толико и траје.

Зато, ако ти је рагби у срцу, недај, бори се на сваком кораку. То си сигурно научино на рагбију, без обзира где и колико си га тренирао. Нађи времена за рагби, посвети му мало пажње. Причај и шири истину о њему свима и свуда.  На интернету, у аутобусу, возу, авиону, плажи, школи, факултету, послу … Рагби се не игра само на терену.  Гледај утакмице, повежи се са старим друговима из клуба, учествуј у ветеранским активностима, пиши … Ако сви дамо по мало, то ће за рагби бити много.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s