По други пут у 5 на трчање

Људи се вежу за реч, а во за рогове,  каже наш народ. Зато мрзим себе, када сам не одржим реч. Обећао сам да ћу у недељу 15. јула у 5.30 ујутру бити са осталим девојкама и момцима са сајта „националност тркач“ код Коња, на јутарњем трчању по центру Београда. Ни сам не знам зашто сам завршио на Ушћу, а не код Коња.

Предходне вечери Снежана и ја смо били на рођендану код Мире. Дошли смо кући нешто пре поноћи, док смо прошетали Љубицу, спремили се за спавање, већ је  прошло пола један. Пробудио сам се у 4.30 и изненадио се када сам видео да Снежана не спава. Није јој било добро, целе ноћи се мучила. Устао сам и тихо се спремио за трчање, а пре него што сам изашао, приметио сам да је Снежана заспала.

Док сам ишао ка колима, кроз пусту Сарајевску улицу, све ми се мање допадала идеја да одем код Коња. Нисам ти ја за то. Матор сам ја да се дружим и трчим са децом. Ма какав Коњ, прошло је то време, за мене је „контрамитинг“ на Ушћу, са пензосима. И тако за разлику од 90-инеке, овај пут завршим као контрамитингаш на Ушћу.

На Ушће стижем који минут пре 5 сати. Са неких сплавова још увек се чује музика.  Испред сплава „Фенси кафана“ још увек стоје два момка из обезбеђења. Управо долази нова музика, тежак је бас па они помажу момцима да унесу инструменте. Са сплава се чује музика и жамор. Ма прави хаос.

Крећем на трчање. Волим да трчим сам. То ми је супер. У почетку сам слушао музику, али све чешће користим то време за себе. Ако не рачунам тренинге у АК Црвена звезда и на рагбију, досад сам трчао само са две особе. Негде 1983/4 трчао сам непуних месец дана са Кудром, мојим клубским другом. Становали смо један близу другог и у жељи да се што боље припремимо за рагби уткамице, трчали смо 2 до 3 пута недељно у Хајд парку. Сећам се да је била зима, хладна око нове године. Престали смо када су почели наши клубски тренинзи. Шта ли је са њим?  Ако ме сећање не вара, задњи пут смо се видели 15.06.2003  године на финалу Купа у рагбију. Тад је Дорћол у финалу победио КБРК у последњим секундама уткамице. Момци нису могли да ми поклоне лепши поклон за рођендан. Сећам се да је Кудра био на уткамици са сином. Знам да сам га позвао да после уткамице дође у „Гули“ у Скадарлији на прославу, али се не сећам да ли је био. Додуше, слабо се сећам било чега са те прославе. Одавно сам приметио да ми сећања бледе после друге флаше пива, а тада сам их попио ….

Друга особа са којом сам трчао је моја кћерка Јелена. Негде у марту ове године трчали смо неколико пута заједно, такође у Хајд парку.  Иако смо се Снежана и ја својски трудили да од ње направимо спортусту, Јелена просто није спортски тип. Није помагало што смо је од малих ногу водили на плес, тенис, одбојку, пливање, рагби, скијање … Најдуже се задржала на одбојци. Тамо је упознала Милицу. Мица је једна од њених најбољих другарица.

На Ушћу сем мене нема тркача. Прође по који пензионер, а све остало су момци и девојке заостали из ноћашњег провода. Негде пре хотела Југославија наилазим на човека кога често виђам док трчим. Поздрављамо се. Развукао је велики осмех, драго му је што се видимо овако рано. Тек око 6 сати, наилазе први тркачи. Прво момак из веслачког клубова. Јављам му се али без одговора. Нешто касније наилази још један тркач – познаник из виђења. Редовно се јављамо један другом, па је тако било и овај пут. Око пола седам, наилазе „сестре“.  Тако сам их ја прозвао, јер много личе једна на другу. Отприлике можда су коју годину старије од моје Јелене. Редовно се виђамо, али се не јављамо, тако

Снежана, ја и Јелена

Што реко Тома, „порасло дете, осамосталило се …“, тако Јелена и ја немамо више онај однос који смо имали док је она била мала. Ипак, мој пример и упорност у трчању позитивно делују на њу. Ако ја у 51. години могу да трчим, да смршам 10 кг,  што не би могла и она у 19?  Одавно је не терам да иде на трчање. Сама је одлучила да хоће да трчи. И Милица јој се придружила, тако да сада обе трче 3 до 4 пута недељно. Поносан сам на њих, а још више на себе, јер их је обе мотивисао мој пример. Патике за трчање су сада саставни део њихове опреме. У почетку су прелазиле једна 2 км, али сада трче око 5 км. Не могу да их натерам још увек да редовно воде тркачки дневник на http://smashrun.com али полако, тиха вода брег рони. Можда неког наредног 15-тог у месецу, Јелена крене „По први пут с оцем на јутрење“.

На Ушћу сем мене нема тркача. Прође по који пензионер, али има много више момака и девојака из ноћног провода. Негде испред хотела Југославија, наилазим на човека, кога срећем скоро сваки пут када трчим. Осмехујемо се један другом и поздрављамо. Лепо је видети неког познатог,  па макар и овако рано.  Око шест наилазим и на првог тркача. То је момак из Веслачког клуба. Поздрављам га, али нема одговора. Потом срећем још једног редовног посетиоца Ушћа. То је пензионер који редовно шета сваког дана. Поздрављамо се као стари пријатељи. Драго ми је што сам му се први јавио. Прошли пут кад смо се срели био је неки полумрак, а ја сам се нешто замислио, тако да се прво он мени јавио. Ред је да се ја њему први јавим. Ипак сам млађи. Срећем још једног тркача. Стари смо познаници, редовно се јављамо један другом, па тако и овај пут.  Негде пред сам крај мог трчања наилазим на „сестре“. Тако сам их прозвао, јер личе једна на другу. Можда су коју годину старије од моје Јелене. Иако се скоро редовно виђамо, не јављамо се, па тако би и овај пут.

Сунце се пење све више и више.  Дан се буди.  Све више је људи поред Саве и Дунава. Устаје Београд и креће још један дан. Полако завршавам свој 15 км. Доста је за данас. Размишљам колико је људи било на трчању код Коња?

Advertisements

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: