Јединство стартовало са радом

Рагбисти Јединства освојили су прву титулу државног првака 1957 године

Рагби 13 федерација Србије добила је још једног новог члана. У Панчеву је основан Рагби 13 клуб Јединство.  Тако се након 50 година, рагби 13 поново вратио у град на Тамишу.  Председник клуба је Ђорђе Будић, дугогодишњи играч Рагби клуба Динамо.  Уз Ђорђа оснивачи клуба су Бошко Влаховић, Златко Пешић и Зоран Пешић. Тренер клуба је Зоран Пешић бивши играч Рагби клуба Динамо и репрезентативац Србије у рагбију 15, као и првотимац Рагби 13 клуба Црвена Звезда и члан рагби 13 репрезентације Србије.

Тренинзи клуба одржавају се уторком, петком, суботом и недељом на терену Спортског центра Младост у Панчеву. Амбиције клуба су велике. У наредној сезони клуб ће се такмичити у другој лиги група Север, где ће покушати да освоји прво место и избори пласман у Прву лигу. То ни мало неће бити лако, јер је конкуренција изузетно јака, Раднички Београд,  Нови Београд или Подбара,  Стари Град, Полицајац, Војна Гимнациза а постоји мокућност да у овој лиги учествује и клуб из Бањалуке.  Популарни „Зечеви“ су за сада једини рагби 13 клуб у БиХ, па ће за момке из Републике Српске окршаји са клубовима из Србије бити од велике користи.

Уколико Јединство освоји прво место у својој групи, чекају их окршаји са прваком Друге лиге групе Југ у којој се налазе екипе из Лесковца, Врања, Ниша и Крушевца.

Одмах по оснивању рагби 13 клуб Јединство је са осталим клубовима се територије војводине Подбаром из Новог Сада и Радничким из Нове Пазове, основао Војвођанску рагби 13 федерацију.

Након првих тренинга руководство клуба је задовољно одзивом играча, јер је Панчево било један од највећих рагби центара у земљи. Како су активности Рагби клуба Динамо, вишеструког државног првака у рагбију 15,  у последњих неколико година углавном сведене на ветеранску селекцију, многи млађи играчи искористиће прилику да се опробају у рагбију 13.

Како сам почео да тренирам рагби

Не волим да се враћам у прошлост. Што би рекао мој покојни пријатељ Сале Андрић: „кад год Драган каже, сећаш ли се Мишо, а овај одговори са, како да се несећам Гаго, знам да се то неће добро завршити“.  Салета одавно нема међу нама. Са Мишом сам се видео ових дана. Дивно је имати таквог пријатеља.  Прави пријатељи су реткост, и треба их чувати.

Иако се трудим се да увек живим у садашњости, Марко Петровић ме је данас, нехотично, натерао да се сетим својих првих рагби корака.  Хвала ти за ову прилику да своја сећања поделим Марко. Тема је:  како сам почео да тренирам рагби?

Већ сам рекао да сам са неких 13 година почео да тренирам атлетику. Захваљујући тренеру Миодрагу Живковићу Жици, заволео сам краљицу спортова.  Атлетика је постала моја опсесија. Док су други играли фудбал, ја сам скакао у даљ из места, терао другу децу да заједно скачемо у вис, прескачући летву постављену на 6-7 блокова. Са 15 година сам уз малу Јелину (моја бака) помоћ у винограду саградио комплетно залетиште за скок у даљ и троскок. Јама са песком је била дубока 40 см, а дугачка 6 метара. Залетиште је било дугачко 25 метара. Даска за троскок бил је на 10 метара од јаме, а за скок у даљ на 2 метра. Када ме је Јелена (моја ћерка, која је име добила наравно по мојој баби) пре неког времена питала како смо ми живели без мобилних телефона и интернета, испричао сам јој да сам након школе, данима када нисам имао тренин аутобусом ишао сат времена до винограда, да сам тамо копао своје скакалиште до мрака, а затим се поново аутобусом вратио кући. Све то неких два месеца, а кад сам га завршио, онда сам скави могући тренутак користио да на њему скачем. И све то са 15 година. Данашњу децу мрзи да оду до продавнице.

Ово сам испричао само да би дочарао колика је била моја посвећенос атлетици.  Наравно, као и сваки млади спортиста имао сам свог идола. Мој идол је био Марчело Луиђи Фијасконаро. Марчело је био светски рекордер на 800 метара.  Његов светски рекорд  1:43,7 постављен је 27.06.1973 у Милану. Како је та трка изгледала можете видети овде. О каквом се достигнућу ради, довољно говори податак да је овај резултат још увек актуелан као рекорд Италије.

Иначе, Марчело је рођен 19.07.1949 године у Јужној Африци. Отац му је био Италијан, а мајка Јужно-Африканка.  Марчелова прва љубав био је рагби.  У родном Кејп Тауну играо је за Вилиџер рагби клуб.  Са непуних 18 година био је селектован за репрезентацију Западне Провинције (Western Province) до 20 година. Своју атлетску каријеру Марчело је започео врло касно, тек у 19 години. Све је почело тако што је његов клуб почео да тренира са атлетичарима, како би се што боље припремили за наредну сезону. Атлетски тренер Стјуарт Банер препознаје Марчелов огроман таленат и он убрзо постаје један од најбољих тркача на 400 и 800 метара у Јужној Африци.  У својој другој трци у животу у новембру 1970 године на 400 метара он побеђује до тада двојцу најбољих атлетичара Јужне Африке у овој дисциплини, забележивши резултат од 46,6 секунди. Месец дана пре тога обуо је први пут спринтерице и на локалном такмичењу истрчао 11,2 на 100 метара. За мање од 6 месеци постао је један од 8 најбржих људи на планети на 400 метара. Од јула 1971 године Марчело узима Италијанско држављанство. За Италију остаја сребрну медаљу на Европском првенству у Хелсинкију у августу 1971 године, а резултат 45,49 постаје национални рекорд.

Наставите са читањем

Победити Божу Ђелића

Кинези имају пословицу која каже: „вода која се не креће – смрди“.  Један мој пријатељ је ову пословицу пренео и на људе, рекавши да човек који се не креће смрди. Нисам могао дуго да се сложим са њим, јер знам да има људи који смрде из више разлога, али ни један није због тога што се не крећу. Чак напротив. Ипак, како године пролазе све сам ближи да разумем, шта су у ствари, Кинези и мој пријатељ хтели да кажу. Што би наш народ рекао, кад порастеш, казаће ти се само. Чудни су путеви господњи.

У животу је најважније да човек има циљ. Циљ мора бити јасно постављен, реалан, дефинисан и мерљив, тако да нема сумње да ли је остварен или не. Јако је битно да правилно поставимо циљ. Он не сме бити превише високо од нашег тренутног стања, јер га нећемо моћи достићи. Такође, не сме бити ни превише ниско одмерен, јер ћемо га лако достићи и неће нас мотивисати да дамо свој максимум. Дакле, циљ треба бити мало изнад наших тренутних могућности, достижан уз реално уложен труд и рад и наше максимално напрезање. Када дефинишемо циљ, онда поставимо неколико пролазних циљева, који ће нам служити као провера да ли смо на правом путу.

Како то изгледа у пракси, објаснићу на мом примеру. Када сам, у септембру 2011, после „Х“ година почео поново да трчим, био сам мотивисан жељом да смршам, то јест да „стешем“ набујали стомак и гузицу, као и да уз активно бављење спортом „обуздам“ шећер и висок крвни притисак.  Наравно препорука лекара уз редовну терапију лековима, била је свакодневна лагана физичка активност најмање 30 минута дневно.  Редовно сам пио лекове и шетао, али током одмора на Закинтосу, пажњу ми је привукло неколико момака и девојака који су редовно трчали свако вече по плажи. Нисам имао храбрости да још на Закинтосу почнем са трчањем, али сам то урадио неколико недеља касније у Београду. Ипак, на Закинтосу сам обећао себи да ћу почети да трчим. А кад обећам себи нешто, ја то обавезно и урадим. Шта ћу, такав сам, себе волим највише.

Наставите са читањем

Има нешто труло у …

У суботу је на Ади Циганлији по четврти пут одигран турнир Београд седам. На жалост од најављених 8 екипа, на терену се појавило пет. Изостали су гости из Словеније и Мађарске, али су међународну ноту турниру сачували Црногорци.

Прво место припало је домаћину Београдском рагби клубу, који је забелжио све четири победе. Коначан редослед на турниру је следећи:

1. БРК

2. РК Арсенал Тиват

3. Омладинска репрезентација Београда

4. БРК друга екипа

5. РК Крушевац

Београдски рагби клуб је по традицији био одличан организатор. Ипак, сви напори организатора остали су у сенци не учествовања већег дела домаћих клубова на овом турниру. Очигледно да наши клубови нису превише заинтересовани за нову Олимпијску дисциплину.  Док други савези већ неколико година мењају стратешке циљеве и планове, дајући много вечи значај рагбију 7, код нас је „седмица“, слободно можемо рећи пасторче, Српског рагбија. Ако се по јутру дан познаје, онда се већ сада може наслутити да ће Рио 2016 године проћи без девојака и младића из Србије.

Београд 7`

Ада Циганлија ће у суботу 18.08.2012 године по четврти пут  бити домаћин међународном рагби 7 турниру. Турнир ће се одиграти на рагби теренима Беогрдског рагби клуба, а почетак је у 10.00 сати.   Турнир ће отвотити подпредседник олимпијског комитета Србије  и прослављени кошаркашки репрезентативац Жарко Паспаљ.

Од завршетка Олимпијских игара у Лондону, рагби  је званично постао олимпијски спорт. На олимпијским играма у Рио де Женеру по први пут ће се 12 најбољих репрезентација из целог света такмичити у мушкој и женској конкуренцији у дисциплини рагби 7. Турнир у суботу је добра прилика да се љубитељи спорта упознају са новом олимпијском дисциплином.

Учешће на турниру узеће 8 екипа из Мађарске, Црне Горе, Словеније и Србије. До сада су турнир освајали:

2011 – Омладинска репрезентација Београда

2010 – Победник Моцарт Београд

2009 – Победник Моцарт Београд.

Овогодишњи учесници на турниру су:
1.    Будапест Медвéк Ругби клуб (Мађарска)
2.    Омладинска репрезентација Београда
3.    Београдски Рагби Клуб (први тим)
4.    Рагби клуб “Крушевац”
5.    Рагби клуб „Арсенал Тиват“ (Црна Гора)
6.    Ветерани Београдског рагби клуба
7.    Рагби клуб „Љубљана“ (Словенија)
8.    Београдски Рагби Клуб (други тим)

 Организатор турнира Београдски рагби клуб потрудио се да турнир буде организован на највишем нивоу. За све учеснике и гледаоце обезбеђени су храна и пиће уз сам терен, како је то уобичајено за овакве турнире.

Како се термин турнира поклапа са Бир-фестом, то ће гости из унутрашњости и иностранства имати прилику да по завршетку турнира посете највећи музички и пивски фестивал у овом делу Европе.

Ветеранима Панчева не смета врућина, а ни Комарци

Прошлог викенда у Старчеву је одржан турнир ветерана на коме су учествовале три екипе: РК ДИНАМО Панчево, КОМАРАЦ 35+ Београд и домаћин БОРАЦ Старчево.  Сусрети ветерана Старчева и Панчева традиционално се већ неколико година одржавају  у оквиру прославе сеоске славе Огњене Марије у Старчеву.  Ове године вредни домаћини су поред традиционалних гостију, комшија из Панчева, угостили и Београђање.  Око 200 љубитеља рагбија  колико се окупила на стадиону ФК Борца у Старчеву, уживало је у мајсторијама „времешних“ момака и са сетом се сећало дана када су Панчево и Старчево били незаобилазни центри Југословенског рагбија. На жалост, данас су нека нова времена. Рагби клуб у Старчеву одавно не постоји, а ни комшијама дуго већ не цветају руже.  Ипак, овакава окупљања подгревају наду да ће се у скорој будућности нешто променити.

Иако у сусретима ветерана, резултат није најбитнији, треба поменути да је Динамо освојио прво место победивши Борац са 10-5 (2-1 у есејима) и Комарац 35+ са 5-0.  У борби за друго место Борац је савладао Комарац 35+ са 10-0.  Како је то изгледало можете видети на овом и овом линку. Извештај са турнира и слике можете видети и на сајту Европске ветеранске рагби федерације ЕВРА

Наставите са читањем