Не волим да се враћам у прошлост. Што би рекао мој покојни пријатељ Сале Андрић: „кад год Драган каже, сећаш ли се Мишо, а овај одговори са, како да се несећам Гаго, знам да се то неће добро завршити“. Салета одавно нема међу нама. Са Мишом сам се видео ових дана. Дивно је имати таквог пријатеља. Прави пријатељи су реткост, и треба их чувати.
Иако се трудим се да увек живим у садашњости, Марко Петровић ме је данас, нехотично, натерао да се сетим својих првих рагби корака. Хвала ти за ову прилику да своја сећања поделим Марко. Тема је: како сам почео да тренирам рагби?
Већ сам рекао да сам са неких 13 година почео да тренирам атлетику. Захваљујући тренеру Миодрагу Живковићу Жици, заволео сам краљицу спортова. Атлетика је постала моја опсесија. Док су други играли фудбал, ја сам скакао у даљ из места, терао другу децу да заједно скачемо у вис, прескачући летву постављену на 6-7 блокова. Са 15 година сам уз малу Јелину (моја бака) помоћ у винограду саградио комплетно залетиште за скок у даљ и троскок. Јама са песком је била дубока 40 см, а дугачка 6 метара. Залетиште је било дугачко 25 метара. Даска за троскок бил је на 10 метара од јаме, а за скок у даљ на 2 метра. Када ме је Јелена (моја ћерка, која је име добила наравно по мојој баби) пре неког времена питала како смо ми живели без мобилних телефона и интернета, испричао сам јој да сам након школе, данима када нисам имао тренин аутобусом ишао сат времена до винограда, да сам тамо копао своје скакалиште до мрака, а затим се поново аутобусом вратио кући. Све то неких два месеца, а кад сам га завршио, онда сам скави могући тренутак користио да на њему скачем. И све то са 15 година. Данашњу децу мрзи да оду до продавнице.
Ово сам испричао само да би дочарао колика је била моја посвећенос атлетици. Наравно, као и сваки млади спортиста имао сам свог идола. Мој идол је био Марчело Луиђи Фијасконаро. 
Марчело је био светски рекордер на 800 метара. Његов светски рекорд 1:43,7 постављен је 27.06.1973 у Милану. Како је та трка изгледала можете видети овде. О каквом се достигнућу ради, довољно говори податак да је овај резултат још увек актуелан као рекорд Италије.
Иначе, Марчело је рођен 19.07.1949 године у Јужној Африци. Отац му је био Италијан, а мајка Јужно-Африканка. Марчелова прва љубав био је рагби. У родном Кејп Тауну играо је за Вилиџер рагби клуб. Са непуних 18 година био је селектован за репрезентацију Западне Провинције (Western Province) до 20 година. Своју атлетску каријеру Марчело је започео врло касно, тек у 19 години. Све је почело тако што је његов клуб почео да тренира са атлетичарима, како би се што боље припремили за наредну сезону. Атлетски тренер Стјуарт Банер препознаје Марчелов огроман таленат и он убрзо постаје један од најбољих тркача на 400 и 800 метара у Јужној Африци. У својој другој трци у животу у новембру 1970 године на 400 метара он побеђује до тада двојцу најбољих атлетичара Јужне Африке у овој дисциплини, забележивши резултат од 46,6 секунди. Месец дана пре тога обуо је први пут спринтерице и на локалном такмичењу истрчао 11,2 на 100 метара. За мање од 6 месеци постао је један од 8 најбржих људи на планети на 400 метара. Од јула 1971 године Марчело узима Италијанско држављанство. За Италију остаја сребрну медаљу на Европском првенству у Хелсинкију у августу 1971 године, а резултат 45,49 постаје национални рекорд.
Нашој широј јавности Марчело Фијасконаро је постао познат 1974 године, када је на Европском шампионату у Риму у финалу изгубио од Лучана Сушња у незаборавном финишу. Како је то изгледало видите овде. Жао ми је што нисам могао да нађем клип са коментаром Младена Делића, али и овај клип може да дочара колико је велика и блистава била победа легенде Југословенске атлетике у Риму над светским рекордером.
Након овог пораза, Марчело је наставио да се и даље такмичи, на националним шампионатима и међународним митинзима. Своју последљу трку истрчао је у Ријетију 1976 године за 1:48,79, освојивши по последњи пут у својој каријери прво место. Другопласирани у тој трци био је Драган Животић, још једна легенда Југословенске атлетике на 800 метара, који је тада тек крчио пут ка Европском врху.
Након што је окачио шпринтерице о клин, Марчело се вратио својој првој љубави – рагбију. У сезони 1977-78 наступао је за рагби клуб Милано (Rugby Grande Milano – CUS Milano) у серији Б, постигавши за плаво беле 8 есеја. Управо је овај његов прелазак у рагби, после успешне тркачке каријере, заслужан за моју одлуку да се
и ја посветим рагбију. У то време Марчелова одлука била је светска сензација. Актуелни светски рекордер у 38 години живота, који иза себе има феноменалну спортску каријеру и светски рекорд (тада још увек важећи) одлучио је да се опроба у рагбију. Ту вест су пренели сви медији широм света. Тада сам запамтио Марчелове речи да је рагби диван спорт који се игра из љубави и који могу да играју сви, па и он са навршених 38 година живота. Запамтио сам речи свог идола, а када сам током 1978 године, након Жицине смрти, ушао у проблем са повредама и почео да размишљам о завршетку своје атлетске каријере, све чешће сам их се сећао.
Све има свој крај. Промена тренера, начина рада и тренинга код мене су донели гомилу проблема. Када се данас са овим знањем које поседујем, осврнем на тај период, схватам да је узрок мојих проблема био у ствари емотивне природе. Једноставно, био сам превише везан за Жицу. Његовим одласком, за мене ништа није било исто као пре. Нисам могао да се привикнем на новог тренера, на нови начин рада, јер сам све поредио са прошлим временима. Далеко од тога да нисам хтео. Трудио сам се свим силама, чак и преко граница својих могућноси, па су почеле повреде. Највише проблема сам имао са бутним мишићима обе ноге. Не желим да помињем имена, али један наш врхунски медицински стручњак, ми је преписао „лек“ који се даје коњима да би им тетиве зацелиле. Ако им он не помогне, кланица им не гине. Иако сам знао какав је то препарат, по савету покојног доктора, попио сам све три кутије – 90 таблета. Неколико месеци након тога на градском стадиону у Земуну, „скочио“ сам свој први и једини скок у даљ на званичним такмичењима. У првој серији, још при одразу, поново сам обновио повреду бутног мишића леве ноге. Судије су измериле 5,24 цм. На мом скакалишту са мањим залетом скакао сам око 6 метара.
Када ти се једна врата затворе, отворе ти се друга. Такав је живот. Тако сам се и ја у пролеће 1979 године обрео на стадиону Партизана. Неколико недеља пре тога у листу „Здраво“ прочитао сам текст о рагбистима овог клуба и решио да се и ја попут Марчела Луиђија Фијасконара опробам у рагбију. Ако је он могао са 38, могу и ја са 18. Један сам од ретких људи које нико није довео на рагби. Сам сам дошао. Памтим да сам тамо затекао Станка Колунџију, Бошка, Марковића, Браду, Ацу Душу, Пипера, Џибру и многе, многе друге људе, који су мој живот учинили лепшим, а мене много бољим човеком. Момци, на томе ћу вам увек бити захвалан.
Атлетика ми је остала у срцу, а рагби је постао моја нова велика љубав. Шта сам добио од атлетике. Много, оно што ја њој никада нећу мођи да вратим. Дивне успомене, љубави, пријатељста, петицу из књиговодства у првом разреду Економске школе, јер сам у Јајцу, у скоку у даљ из места, у ципелама и фармеркама, „одрао“ локалне мангупе, 2-3 године старије од мене и много, много тога. Сећам се како се покојни професор Нешић из књиговодства, тада смејао, нудећи „Босанцима“ фер понуду да се за њих рачунају прсти, а за мене пете. Ни тако ми нису могли ништа, јер сам дуго, дуго година у „по ноћи“, у ципелама и фармеркама могао да скочим из места 285 цм. Нешић ми то никад није заборавио. Нисам ни ја њему, па сам се увек трудио да будем добар из књиговодства, тако да никад ништа није морао да ми поклања.
drugby.wordpress.com 