Којекуде по Србији

Јесен је предивно годишње доба, препуно дивних боја које само природа може да наслика. Под благим сунчевим знацима, са пуно зрелог воћа, право је уживање изаћи из „луднице“ која се зове Београд. Зато се нисам ни тренитка двоумио да ли ћу у недељу 30.09.2012 године учествовати на 3 клима блок Коцељевачком маратону.

Шта има лепше него дан провести у природи трчати. Поготово што у Коцељеви никад до сад нисам био. Ипак, одлучио сам се да учествујем у полумаратону, јер је маратон још увек превелик залогај за мене.

У Коцељеву сам кренуо у недељу ујутру око 7.30. Снежана је пристала да ми прави друштво, јер нисам баш одушевљен да путујем сам, иако јој рано устајање није било баш по вољи.  Пут нас води кроз Умку, Барич, Обреновац, Звечку а онда одлучујемо да не идемо за Уб, већ да скренемо према Бањанима. Уз пут коментаришемо колико је лепа наша Србија. Ипак, слажемо се да је лепа само захваљујући мајци природи и правим Српским домаћинима, који су прекрасно уредили своје куће и дворишта. Све остало, о чему би бригу требала да  води држава, је у катастрофалном стању. Поготово путеви, то јест оно што се код нас тако назива, а у ствари, ни не личи баш много, на оно што се под тим појмом подразумева.

Пут према Бањанима више личи на ораницу. Потпуно је необележен па на неколико места, морамо да питамо како до Коцељева. И поред све модерне технологије, навигације, ја сам присталице оне старе изреке: „карту читај и сељака питај“.  Тако на раскрсници у центру Бањана питамо за пут до Коцељева, једног човека средњих година. Он нам каже да скренемо десно и само право.  После пређених неких 3-4  км, почињем да сумњам да нас је „сељак“ упутио на погрешан пут. Молим Снежану да на карти провери да ли смо на добром путу, али она тврди да је све ок. Кад ни после 20 км не стигосмо у Коцељеву, схватам да нити Снежана зна да чита мапу, нити „сељак“ има појма где је Коцељева. Такви смо ти ми Срби. Највише волимо да се петљамо у оно о чему појма немамо. Заиста не верујем да је „сељак“ хтео да нас пређе, те нас је због тога упутио на погрешан правац. Верујем да једноставно није знао где је Коцељева, али да преко његових усана никако нису могле да пређу речи „не знам питај неког другог“ па је онда насумице показао правац. Тако се ми окренемо негде код Дебрца и вратимо на ону раскрсницу, где смо: „код Албукеркија требали да скренемо лево“ – што би рекао Душко Дугоушко.

Сад ме већ хвата опасна паника јер је већ 9 сати, а ми још увек нисмо успели да нађемо пут за Коцељеву. На крају уз помоћ једне племените жене, и још два три случајна пролазника успевамо да стигнемо до нашег циља око 9.30. После чувене трке WE RUN BELGRADE био сам сигуран да за 15 минута нећу моћи да се пријавим и подигнем такмичарски пакет, и да ћу опет трчати без броја, али гле чуда у Коцељеви је то могуће за само 5 (ПЕТ) минута. Све је било одлично организовано. Нису нас терали да прескачемо преко корита, бацамо сито са житом преко куће, гурамо се у назови реду… Чак сам имао времена да прозборим коју реч са Марком и осталим људима које знам са неке од ранијих трка.

Док се припремам за трку, посматрам људе који ужурбано припремају старт трке који је уследио тачно у 10 сати. Организатор се заиста потрудио да све буде „на нивоу“. Ту је стартно-циљна капија са сатом, разглас, доста публике. Касније сам видео да је  стаза обележена на сваком километру, да постоје окрепне станице на сваких 3-4 км, капија за окрет на 10.55 км. Посебно ме је импресионирало то што је било много младих тркача, деце од 10 до 15 година старости. У почетку сам мислио да ће већина њих одустати одмах након неколико километара, али заиста ме је фасцинирало то што сам током трке сазнао да већина њих редовно учествује на овом полумаратону.

Што се тиче саме трке, моја лична очекивања нису била велика, јер сам је трчао из „пуног“ тренинга, то јест нисам се посебно припремао за ову трку. Ипак, очекивао сам да ћу истрчати време нешто мало више од 2 сата што су неке моје тренутне могућности. Планирао сам да држим неки темпо од 5:50 по километру у првој половини стазе, а онда да видим шта даље. Али, како то увек радим кренуо сам за мене пребрзо.  Пролаз на првом километру је био 5:25, а темпо после првих 3 км ми је био око 5:30.

Не могу да кажем да је стаза у Коцељеви по мом укусу. Превише је валовита, има доста успона и низбрдица, а готово у потпуности је друмска, ван места. Али то није био неки већи проблем, чак је и добро мало за промену. Већи проблем је била температура која је била око 30 степени, али некако спарно. Углавно сам трчао сам, сем од 7 до 10 километара са Алисом. Обоје смо се подсетили нашег првог заједничког трчања у Сомбору ове године, које бар за мене није прошло славно, јер сам одустао. Како ми је са сваким новим километром бивало све теже и теже, почео сам да се прибојавам да ми се то не догоди и овај пут. На половини стазе просечан темпо по км је био око 6:00, што је и даље било подношљиво, али ме криза шчепала негде после 15 км.

На муци се познају јунаци, каже наш народ. Ја у недељу нисам био кадар да будем јунак. Предао сам се готово без борбе и проходао после 16 км. Ипак, што би рекао Нино – „нису ти ово Олимпијске игре па да одустанеш“ наставио сам да неизменично ходам и трчим. Био је то прави пакао. За последљих 5 км, требало ми је више од 40 минута, али сам на крају ипак стигао до циља.   Време 2 сата 19 минута 59 секунди.

Не сматрам да сам истрчао овај полумаратон, али сам га ипак завршио. У свој дневник трчања уписао сам да сам у недељу претрчао 16.1 км. Оних последљих 5 км, не рачунам, јер водим дневник трчања а не ходања. Ипак, за разлику од Сомбора, у Коцељеви сам стигао до циља.

Општи утисак ми је изузетно позитиван. Одлична организација, дивна атмосвера и гостољубиви домаћини. Довољно да се дође догодине. А и морам да пробам тај пасуљ. Ове година сам морао да га пропустим због ручка код госпође таште. Ако бог да, догодине вала нећу.

И за крај, што би рекла Оља Бећковић, најачи, али стварно најачи утисак је пуно, пуно деце, која су завршила полумаратон. Заиста свима им од срца честитам. Мислим да Коцељева нема атлетски клуб. Ако сам добро чуо један од организатора маратона уз Општину је одбојкашки клуб. Надам се да ће врло брзо добити и атлетски клуб, јер га деца у Коцељеви заслужују.  Све резултате можете видети oвде: 3-maraton-koceljeva-rezultati

Advertisements

Придружите се разговору

2 коментара

  1. Slobodno si mogao da stavis tag „walk/run“ i da upises tih 21k. Nije za podcenivanje uopste po onakvom vremenu i terenu.

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: