Убаци у трећу и полако смањи гас…

Сваког јутра када отворим свој имејл бокс, чека ме гомила мејлова. Има ту разних тема, пословних, спортских, рагби, атлетика, животних проблема, најновијих вести, савета … Да их све прочитам, полако  пијуцкајући чај, потробно ми је пола сата, а некад и више. Ипак, то ми је, ако изузмем тренинг јутарњег трчања, најлепши део дана.

Данас сам од Мирјане добио један мејл. Мирјана и ја се не знамо. Никад се нисмо видели, упознали али, захваљујући модерној технологији и неким заједничким познаницима, нашао сам се на њеној емејл листи. Она је особа која дневно шаље и прима на десетине разних мејлова. Чак и они који знају Миру, одавно су престали да читају њене мејлове.  Прошле године половина Мириних другова и другарица са факултета,  буквално је у минут до дванаест сазнала за прославу 30 година од уписа на факултет, иако их је она уредно обавештавала последњих 6 месеци о том догађају, наравно путем мејла.  Себе никако не могу да сврстам у групу људи који лако одустају, тако да редовно читам Мирине мејлове, и то са великим уживањем.

Данашњи мејл је песма коју је написала  тинејџерка болесна од рака. Знам да вам је то тешка тема, и да ће доста вас одустати од даљег читања, али у вашем је интересу да прочитате до краја.  Њен мотив био је  да види колико ће људи схватити њену песму. Песма гласи:

СПОРА ИГРА

Да ли си икада гледао децу на вртешци ?
Или слушао како киша запљускује земљу ?

Да ли си икад пратио лептиров хаотичан лет ?
Или зурио у сунце  на заласку ?

Боље успори.  Не плеши тако брзо.
Време је кратко. Свирка неће трајати вечно.

Да ли протрчиш кроз сваки дан  као да летиш ?
Кад питаш -Како си,  чујеш ли одговор ?

Кад се дан заврши,  одлазиш ли у кревет
са следећих стотину послова  који јуре кроз твоје мисли ?

Боље успори.  Не плеши тако брзо.
Време је кратко.  Свирка неће трајати вечно.

Кажеш ли некад свом детету „урадићемо то сутра“
и у својој журби  не приметиш његову тугу ?

Да ли си икад изгубио контакт  и допустио да умре добро пријатељство
само зато што ниси имао времена  или ниси позвао и рекао: “ Здраво, како си ?“

Боље успори.  Не плеши тако брзо.
Време је кратко.  Свирка неће трајати вечно.

Кад трчиш да стигнеш негде, пропустиш половину забаве која те тамо чека.
Кад бринеш и трчиш кроз дан,   исто је као да си бацио неотворен поклон.

Живот није трка.  Успори.
Чуј свирку.  Пре него што се песма заврши…

Ове речи једне младе девојке из болесничке собе у Њујорку, говоре о томе да живот треба живети пуним плућима, онако, како то она никада неће моћи. Она никада неће испунити оно што је обећала, неће завршити школу, удати се, имати породицу, децу…

Да ли смо свесни колико смо привилеговани, тиме што се сваког дана будимо здрави, па макар и са гомилом проблема? Да ли умемо да уживамо у животу?  Живот је јадан и јединствен. Није лако живети га. Данас те дигне у небеса, а већ сутра лупи песницом по сред лица. Док се окренеш,  прође као трен.  Али знај. Имаш само једну прилику и добро је, ако од тебе зависи како ћеш је искористити. Неки, као девојка из болнице у Њујорку, нису били те среће.

Advertisements

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: