Из сна ме трже откључавање улазних врата. Гледам на сат 2:28! Схватам да се Јелена тек сад враћа кући. Погледом тражим Љубицу али она се не помера. Не каже наш народ за џабе: Храни куче да те уједе. Уместо да залаје (што и обично ради) чим неко приђе вратима, она је прешла на Јеленину страну и невешто се прави да ништа није чула. Мада знам да инстиктивно осети човека кад доће до улаза у зграду, а не кад дође на наш спрат. Очигледно: „Сам сам на овој обали коју су сви напустили…“

Устајем и као одговоран родитељ распитујем се где је била „до овог доба“. Што сам тражио, то сам и добио. Била је у „Собичку“ са друштвом. Оћутах. Мислећи у себи да то није био одговор на моје питање. Да је била у „Собичку“ (за неупућене локални кафић у крају) то знам. Али он ради до 24.00 . Оригинални текст је цензурисан од стране аутора. Аутоцензура је нај јача ствар на свету. Ипак, за крај нашег разговора не могу а да не констатујем да моје 21-годишње „јединче“ (љуби га тата) има чудан начин за припрему испита. И одмах се сетих Душка Радовића и његове чувене реченице: „Туците децу чим приметите да почињу да личе на вас“.

Враћам се у кревет и након пар секунди утонух у дубок сан. Будим се поново у 4:30. Дошао сам до закључка да старост има и једну добру страну. Ако се пробудиш, то можеш да урадиш у време које хоћеш, не мораш да навијаш сат. Последњих 2-3 године будим се кад год хоћу и то без икаквог навијања сата, У почетку сам увек навијао сат за сваки случај, али пошто сам се редовно будио бар 5 минута пре њега, одустао сам. Сада вишњ и не помињљам на сат.

Fotografija0178
Сарајевска у 4:58

Неколико минута пре 5 излазим на улицу. Сарајевска мимо свих обичаја празна. Нигде живе душе. Види се да је празник, јер обичо у ове време има саобраћаја. Преко пута моје зграде су и две продавнице које раде 24 часа, тако да увек има људи. Сада ни живе душе. Јутро је свеже. Улица је мокра, што значи да је падала нека кишица, али температура је изнад нуле. Правим неколико фотографија. Жујка (или Милица како је још зову) долази да ме поздрави. То  је комшијска куја, иначе Љубицина пријатељица.

Настављам даље. Јављам се комшији који ради у драгстору. У продавници нема никога. Код Ерсте банке примећујем да ми иде један човек у сусрет. Иза њега још један, нешто старији који преврће по контејнерима. За њих нема одмара и празника. Улазим у парк и идем према Хајд парку. Док ходам, застајем на сваких 15-20 метара да би се истегао. Имам свој сет од 5-6 статичких вежби које радим увек пре трчања. Знам да се неки неће сложити са овим, али ја имам само позитивна искуства.

Чим изађем на мост преко аутопута код БИП-а почињем са трчањем. Јавна расвета углавном ради па се солидно види. Застајем неколико пута да направим неку слику. Нигде живе душе, а и аутомобила је мало. Пролази поред мене комби и свира ми. Личим ли ти ја на плавушу, мислим се у себи.

На самом улазу у Хајд парк поново застајем да направим коју слику у правџу Храма Светог Саве, али се он од мрака уопште не види. Ту на том семафору, пре неких месец дана „напушила“ ме једна госпођа док сам прелазио улицу. Искрљештила се на мене и из свег гласа викала: „Боље би ти било да копаш, него да трчиш“. Не знам шта је био њен мотив за овакву реакцију, али пошто знам да нам се ништа у животу не дешава случајно, увек кад се нађем на том месту, размишљам о њеним речима. Шта ако је у праву?

Даље сам тумарао по мраку. Трчао сам по асвалтној стази за пешаке уз саму улицу. Верујем да су Ивана и Саша штуцале то јутро, јер сам их често помињао. Коме је само пало на памет идеја о трчању 15 у 5? Зар није логично 5 у 5, а 15 у 15. Мени би, на пример,  сасвим одговарало 6 у 6.   И шта ако по овом мраку сломим ногу? Иструнућу овде док се не раздани и док неко не прође овуда. Не вићам више ни оног „лудака“ што трчи го (само у шорцу) и то усред зиме. Додуше он  јеобично трчао између 7 и 8 сати, али га нешто нема у последње време. Можда се обукао па не могу да га препознам?

Замисли само Иванин оптимизам. Кад сретнемо некога, да га замолимо да  се сликам са нама. Можеш мислити. Па није ти ово Барселона. Истина, могао сам да замолим оног момка који жури на посао да се слика са мном, или господина који преврће по контејнеру. Да је „кантапревртач“ наишао први, момак који жури на посао, могао је да слика нас двојцу како заједно преврћемо по контејнеру. Како изгледам пре би се за мене могло рећи да сам „кантапревртач“ него за њега. Он је човек сасвим пристојно обучен, чак уредан. Овако забрађен и неошишан, много више од њега пристајем уз те контејнере. Али ако бог да , и будем истрчао 43 км, ошишаћу се и обријати и ја. Ако којим случајем не успем, којом брзином ми расте коса и брада, имаћу још једно годину, годину и по да то остварим. После ћу тешко моћи да трчим, јер ћу се саплетати о сопствену косу и браду.

Јој, што ме нервира да овако трчкарам. Проверавам пулс. Једва 65%. Бар нека корист и од овог ноћног трчања. Погорећу још мало сала. Брате, много сам „опао“,  ту сам од 86 до 88 кг. Сад кад ме човек види, никад не би рекао да сам био рагбиста.

Враћам се лагано ка кући. У 6 гасе светла јавне расвете. Сад се тек ништа не види. Црно, да црње не може бити. Шта је мени ово требало. Ма неће ми више ово пасти на памет. Све до следећег 15 у месецу.

Advertisements

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: