Будала и камен (обичан – не Мудрости)

DSC_0002
Дeјан Штиглић (у средини) на финалу Купа Србије 2013 године

Сигурно сте чули за ону народну пословицу да се само будала о исти камен два пута саплиће? Верујем да јесте. Не само зато што је истинита, већ и прилично позната, а и коришћена је у многим приликама.  Ако ништа друго, морали сте је чути  бар од Вука Драшковића, много пута. Од њега сам је чуо и ја, неког мартовског дана пре много, много, година. Али не бојте се, не  пишем о политици. Тема овог поста је тихи, готово нечујни одлазак нашег тренутно најбољег рагби судије Дејана Штиглића са травнатог терена.

Дејана знам још као клинца, када га је отац заједно са старијим братом довео на рагби у јесен 1983 године. Преко тридесет година другује са јајастом лоптом, при том прошао је све селекције од пионира до сенирског репрезентативца. Имао сам задовољсто да му будем тренер, а доста пута сам и судио утакмице у којима је он играо. По завршетку играчке каријере посветио се суђењу. Његов велики таленат за дељење правде на рагби утакмицама открио је 2008  (или 9 не сећам се тачно) године Патрик Робен, један од Француских експерата за рад са младим судијама,  на стажу у Бугарској.  Од тада Дејан је напредовао из године у годину на ФИРА-АЕР листи (Европске рагби федерације), да би прошлу завршио међу 20 најбољих Европских судија, не рачунајући професионалаце из Велике Британије и Француске.

Али све у животу има свој почетак, и нажалост  крај. Тако је у недељу 02.03.2014 године на дербију Првенства Србије – А групе, између Победника и БРК Црвена звезда, Дејан Штиглић напустио терен након „свађе са публиком“.  Ево како које тај моменат прокоментарисан на званичном сајту РК Победника, који је био домаћин те утакмице и у тренутку прекива водио са 5-3 :

„Друго полувреме се играло, на залост само 10-ак минута. Јер у тим тренутцима главни судија Дејан Штиглић улази у вербалну расправу са публиком. Како су се страсти узбуркале, судија Штиглић напушта утакмицу одбијајући да и даље суди. Обе екипе имале су добру вољу да наставе утакмицу, али услова за то није било те је утакмица прекинута.

Какав ће бити даљи расплет овог догађаја остаје да се види. „

Наравно, главну реч даће надлежни органи Рагби Савеза Србије, то није спорно. Све је почело вербалним добацивањем Бранка Капора, бившег државног репрезентативца, иначе, једног од руководећих људи Рагби клуба Победник, коме неке Дејанове одлуке нису биле по вољи.  Српски рагби је мали, и у једном делу наших живота, сви смо ми заједно „пишкили у песку“.  Нисам био на утакмици па не знам шта се тачно догодило. Очигледно да су Дејану  речи које је изговорио  његов дојучерашњи друг из репрезентације Бранко тешко пале.  Вероватно да су долазиле од неког Дејану непознатог гледаоца (мада мислим да је то тешко у Српском рагбију)   не би се ни окренуо на њих, као што није ни хиљаду пута пре тога. Ипак, нешто је препунило чашу жучи и он је једноставно отишао са терена.

Судије су откад сам ја у рагбију, а то је од 1979 године, увек дежурни кривци. За све ове године, присуствовао сам што као играч, тренер, судија или гледалац  прек хиљаду домаћих рагби утакмица. Вероватно да би на прсте могао да избројим утакмице у којима су сви учесници били задовољни суђењем. Увек је судија био крив, само су се мањала имена, а било их је разних: Предраг Миланко, Иван Ђаковић, Миломир Стевши, Момчило Стевшић, Зоран Ивовић, Милан Гроздановић, Александар Милошевић, Слобдодан Самарџић, Драган Радловић, ја, Предраг Штиглић, а пре неки дан, ред је дошао и на Дејана Штаглића. Сви ми нисмо били по вољи некоме. И не само ми.  Нису нам ваљале ни стране судије, међу којима је било и оних професионалних, који су недељу или две после одсуђене утакмице у Србији, судили финале плеј офа Француског првенства пред 80.000 гледалаца на Стадиону Француска у предрађу Париза Сент Денију. Гледали смо са неверицом, одбијајући да поверујемо својим очима, да човека који је судио на Ади, само неколико недеља касније гледамо преко телевизије.

Иако се рагби у Србији игра преко 60 година, још увек немамо рагби културу. Још увек не можемо да схватимо да је судија у рагбију особа која се поштује. Дуго су судије у рагбију судили у фраку, баш као што је то 1892 године урадио отац модерног Олимпијског покрета, барон Пјер де Куберте, када је судио финалну утакмицу првог Првенства Француске у рагбију између Стат Франса и Расинга.  Рагби судија је институција која се мора поштовати, уколико хоћемо да играмо рагби. Поштовање ауторитета судије је основни принцип рагбија, који га чини различитим од осталих спортова.  Што би рекао Најџел Овен (на линку испод), синко није ти ово фудбал.

Што се тиче Дејана, сигуран сам да ће се он снаћи без судијске пиштаљке и без рагбија. Ни наш рагби неће ништа изгубити, играће се и даље, само ће уместо Дејана утакмице судити неко други. Србија је богата земља, а и СРПСКИ РАГБИ  може  без много своје деце. Саплитаћемо се ми још, много, много пута. Такви смо.

Advertisements

2 мишљења на „Будала и камен (обичан – не Мудрости)

  1. Надам се да нисам, још увек отишао и постао светац. Тако да се радо прикључујем друштву. Ипак сам био рагби судија (се прекидима) око 20 година. Такође сматрам да треба убацити и Андреја Гроздановића, Момчилу Веселинова, Горана Стојиљковића …….Није лако бити судија (а поготову) рагби судија.

    1. Што ти је подсвест. Тебе и Горана Стоиљковића сам изгледа „намерно“ заборавио. Вас двојца сте једине особе које сте ми показали црвени картон за мојих 30 и кусур година бављења рагбијем, па ваљда не волим да вас се сећам. Шалим се наравно.

      Ти на утакмици у Кошутњаку између Сингидунума и БРК-а, због приговора, а Горан на трибинама као гледаоцу, а регистрованом играчу тада БРК-а, због некоректног добацивања судији. Било је то на јуниоској утакмици 1983-4 у Старчеву. Дакле нисам био на клупи, нисам био ни на страни где су били играчи обе екипе, и службена лица. Био сам заједно са Ћиром на зиду (тада још нису биле трибине) одакле смо све време добацивали Горану. Нисмо га вређали, више смо га зезали, што би рекли другарски. Била су то нека друга времена, и тада су се поштовале неке вредности, а судија је био заштићен као „бели медвед“. На основу Горанове пријаве Ћира и ја, смо кажњени са (чини ми се) 6 утакмица неиграња за први тим. Тако сам на свом личном примеру схватио речи Најџела Овена: СИНКО, НИЈЕ ТИ ОВО ФУДБАЛ.

      Што се тиче Шојке и Андрије у праву си, заборавио сам на њих. Било је ту још неких ЕКС ЈУ судија, али о томе можда неком другом приликом.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s