Миљеници неба

Pancevacki maraton

Размишљање Бакланског Шпијуна:

У Србији, „земљи на брдовитом Балкану“, што би рекла наша чувена песникиња Десанка Максимовић, догађа се нешто врло чудно. Не, не мислим ту на велике успехе  вође и његове партије. Знате и сами да ме „тетка заклела да се не бавим политиком“. Додуше, мене је заклела гатара, а не тетка, али то му дође на исто. Не бавим се политиком. Зато о вођи и његовима – све најлепше. Како и доликује у Србији.

Србија, је у свету позната по много чему. Ако изузмемо Нолета, ветерполисте, Јасну Шекарић, одбојкаше, рукометашице, Ану и Јелену, Емире (Бекрића и Кустурицу) остале бивше и садашње спортисте и уметнике,  најчешће по стварима са којима се остали људи баш и не хвале. Негде крајем осамдесетих година прошлога века, били смо познати као црна рупа светског бизниса. Популарно су нас звали: „место где телекси и факсови улазе, али одатле на излазе“. Данас, се само мали број оних старијих сећа шта је то телекс, а и факс је готово изумрао, тако да смо тај имиџ изгубили. Наравно не својом заслугом, него „захваљујући технолошком развоју“. Других пре свега.

Иако је прва атлетска трка одржана у Србији пре нешто више од 100 година, за исти период (осамдесетих година прошлог века), карактеристичне су и следеће речи: „Види ЛУДАК – трчи а нико га не јури“. Е о томе хоћу да вам причам. Управо о тим лудацима, којих је све више у Србији.

Трчање је најстарији спорт на свету, а човек је рођен да трчи. Ако мени не верујете онда баците поглед на оно што је написао Крис Мек Дугал. Погледајте овај линк.

Дакле, вирус трчања почиње све више да хара Србијом. То је непобитна чињеница. Довољно је да отворите очи и погледате око себе. Сигурно ћете врло брзо видети неког „Лудака“ како трчи, а нико га не јури. Емпиријску потврду можете добити ако погледате неку од годишњих листи на сајту http://www.somaraton.org.rs/index.php/rangliste.  Видећете да сам апсолутно у праву и да је број оних који учествују на тркама из године у годину све већи. Знајте да сви тркачи не учествују на тркама.  Па ви сад видите у каквој лудој земљи живите. Ситуација је много гора него што наш вођа уопште може да појми.

Желео бих на  време да упозорим надлежне, посебно у граду Панчеву, да се крајем јула месећа, ноћу у Народној башти окупља све већа и већа група  лудака која бесомучно трчи у круг.  Почели су 2012 године, тада их је било 33. Наредне године се број повећао на 47, а ове их је било 64.  Предводи их неки Нино. Тај је много сумљив тип.

Поред Нина и ових што трче, сумљиви су и они што помажу, бодре и гледају те лудаке што трче. Мени лично, ти су најсумљивији. Колико човек мора да буде луд па да проведе 6-7 сати у месту, бележећи кругове, нудећи храну и пиће, воду, сликајући и бодрећи оне што трче.

У ове доба кризе и реформи, они на сред баште поставили три стола пуна хране и пића за те лудаке. А на столовима торта (и то Реформа – провоцира багра), штудле, кифлице, гибанице (није била масна, четничка, да цури низ браду)  пите савијаче (прсте да полижеш), диње, лубенице, банане, лимун, поморанџе, кока кола, фанта, ма само што од птице млеко нису донели. Толико хране и пића нема ни на прославама које организују наша јавна предузећа, предузећа у реструктуирању, или синдикати. А зна се да се они највише бахате (додуше са народним парама). Али ови су их зајебали. И то све својим парама.

Скупили се са свих страна, само што их није било с грана. Из Сомбора, Новог Сада, Београда, Зрењанина, Ниша, Прокупља, Блаца, …. Неки чак дошли из Македоније. Сачувај боже, ко да нама није доста ових наших лудака. Још нам само страни требају. Још и не крију да су лудаци, већ се хвале и сликају. Ма добро каже наш народ: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси“.10577117_669025363183277_8353485843965676676_nНајсумљивији ми је онај метеореолог Недељко Тодоровић. Тај је нешто спрчкао са временом, јер док је „клика“ трчала, ни кап кише није пало. Јесте било спарно али тако и треба да буде у јулу. Ништа се није догодило ни кад је последњи лудак завршио своја 42,2 км. Тек тад је настало право весеље. Они што су трчали, сликали су се сви са неким медаљама, грлили, љубили, причали и  ждрали до изнемоглости. Питао сам се „боже где им стане толика храна“.  Посебно су ми биле сумљиве девојке, јер их је било пуно (чак 16), лепе су, немају проблем са линијом, а много једу. Додуше једу и ови мушки, али то ми је нормално.

Све се завршило негде око пола два ноћу, али тек тад је настао прави пакао. Кад су лудаци покупили сво ђубре за собом, расклопили све шаторе и стартну капију, склонили столове са храном, и отишли, није прошло ни пола сата, почело је да грми и сева, а затим се отворило небо. Све до јутра падала је киша као ненормална. Мора да је онај Тодоровић нешто ту умешао прсте.

Најгоре је што ти лудаци не крију да ће доћи и идуће године. И биће их још више. Па ви господо видите сад шта ћете.  Ако наставе овом прогресијом да се шире ко алергија, башта ће бити мала. Ако изађу на улице, инфицираће још неког па шта онда. Биће их још више. И куда то води? Да сви постанемо лудаци? Да сви поченом да трчимо? Па зар је то решење?

Криваца за овакву ситуацију је много и готово на свим местима. Онако из рукава поменуо би одмах, Ђоку Вјештицу, Душка Радовића, Фрању Михалића. Тај је освојио медалу на Олимпијским играма 1956 у Мелбурну, и све закувао. И људе из Београдског маратона.    Да будем искрен, ту ни град није био свестан опасности која прети, него им је дозволио да једампут годишње све стане да би лудаци трчали. Ипак, годинама је ситуација држана под контролом, све док се није појавио тај интернет. Онда се лудило ширило уз помоћ тог сокоћала, и ево где смо сад, на рубу пропасти. Сајтова о трчању до миле воље, маратона све више и више. Поред овог Панчевачког о ком вам причам, и Београдског, организују се још у Новом Саду, Нишу, Коцељеви, али број стално расте. А лудака све више. Они најлуђи, што су истрчали највише маратона,  имају и свој клуб. На њиховом сајту можете наћи и евиденцију свих лудака,. Из приложеног се јасно види да воде рачуна и о подмлатку, које отворено врбују и позивоја преко интернета, кроз разне групе на фејсбуку, твитеру и шта ти ја све знам где. О томе би требало да све заинтересоване службе поведу више рачуна и увере се у моје тврдње

Једино Атлетски савез Србије то не интересује. На сву срећу имају они преча посла. Не смем да помислим шта би било кад би се они бар мало ангажовали, да све то кординирају.  Е, ту би нам био крај.

Advertisements

Једно мишљење на „Миљеници неба

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s