Умеће малих корака

SmashrunНе волим јубилеје, нисам неки љубитељ ни рођендана, поготово својих, али обузео ме је неки понос пре неки дан када сам на http://smashrun.com/dragan.pavlovic видео да сам за 3 године и 11 месеци претрчао 10.000 километара. Колико је то 10.000 километара? Има неки филм, нисам га гледао али сам негде укачио да се ради о пару које управо дели та километража. Девојка живи у Барселони, а момак у Лос Анђелосу (или обрнуто?). Није важно, али је без сваке сумње далеко.

Присећам се свог најтежег тренинга, оног првог када сам истрчао 4 км за 40 минута на Бањици. Било је то 25.09.2011 године.

Одлука да почнем поново да трчим за мене је дошла ненадано, негде почетком септембра месеца 2011 године, за време летовања на Закинтосу. Том одлуком лично сам био  затечен, изненађен и увређен. Не би да се понављам, али за оне неупућене, напоменуо би овде да сам 16.09.1975 почео да тренирам атлетику у АК Црвена звезда. Од фебруара 1979 прелазим на рагби. Поред ова два спорта, тренирао сам узгред кинески бокс и куглање.  Атлетику сам почео да тренирам јер сам имао солидан одраз поготово у даљ. Још на самом почетку најтежи део тренинга ми је било загребање, где је требало претрчати 2-3 км у лаганом темпу. Мени је много лакше било да трчим кратке стазе (до 200 метара), скачем, радим склекове, трбушњаке него да трчим. Ипак, схватао сам да је трчање неопходно и поред тога што га нисам волео, одрађивао сам и те тренинге, али све до јануара 2012 године, никада нисам трчао дуже од 8 км.

Дакле, за време летовања на Закинтосу, ничим изазван, стално сам примећивао једног момка како трчи плажом. Радио је то углавном предвече, када је поглед из мог омиљеног ресторана, преко чаше ознојеног „Хајнекена“ на сунце које тоне у бескрајно плаветнило, једноставно прекрасан. Тај Мамлаз (како сам га назвао од миља) трчао је плажом сваког дана, и то тачно пола сата пре него што ће досадни волонтери (који су ту дошли са свих страна, неки и са грана) почети да растерују купаче са плаже, како би корњаче могле да продуже своју врсту. Фасцинантно ми је било како међу свом том лепотом и ширином, тај сићушни Мамлаз успева да ми „заклони“ залазак сунца, док га Снежана, која је седела поред мене, није ни премећивала. Предпостављам да је Мамлаз био неки Шпанац или Италијан. Наравно, нервирао ме је добрих недељу дана, све док није одлетео кући.

Проблем је у ствари настао када је Мамлаз отишао. Када је изостао прво вече, мислио сам да прави паузу у тренингу, али када га ујутру нисам видео на плажи, и када је поново изостао са трчања схватио сам да је отишао кући. Уместо да ми лакне, јер више нема ко да ме нервира, ја сам почео да свуда по острву примећујем остале тркаче. Човек углавном примећује оно што га интересује. Млада девојка примећује момке и обратно, трудница друге труднице, жене са децом друге жене са децом, дебели људи друге дебеле људе итд.

Кад је тако, шта то значи? Зашто ја примећујем тркаче, кад не подносим трчање? Ја сам бре рагбиста. Нормално примећујем рагбисте, којих има и на Закинтосу. Наравно, време је Светског Купа, на Новом Зеланду. Играју се утакмице, чак у продавницама могу да се купе рагби лопте, а неки момци из Јужне Африке играју рагби на плажи. Редовно са хордама пијаних Британаца и момцима из Јужне Африке гледам утакмице Светског Купа. Навијам за Нови Зеланд или ако он не игра против већине.  Али и даље ме окупирају тркачи, којих је све више на Закинтосу.

Не могу рећи да су ми тада пале на памет мисли француског књижњвника  Антоана де Сент Егзипера (Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint Exupery), али данас знам да је то управо оно што сам некако у дубини душе и сам осећао. Аутор Малог Принца, Авијатичара, Ноћног лета каже:

„Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу малих корака!“

А мени је у том моменту из неког само универзуму знаног разлога требало трчање. Ко будали шамар. Или што би Антоан лепше рекао:

„Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурном у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим што је веома, а шта мање важно. Молим те за разум да одредим суздржаност и меру да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да нађем времена за лепоту, уметност и културу.

Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана.“

И тако постадох тркач. Није крај наставиће се.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s