Aко каниш побиједит, не смијеш изгубит

Не сећам се ко је од чувених јунака Алан Форда, изговорио ову култну мисао, али она је добила потврду још један пут када су снови Рагби 13 репрезентације Србије о учешћу на Светском Купу 2017 године, распршени као мехур од сапунице, након пораза на стадиону „Стебонхит парк“ од Велса, и „НЦ Макиш“ од Италије.

Три основне ствари у животу су вера, храброст и страст.

Вера је уверење у истинитост неке тврдње без њене провере, односто без логичког расуђивања и закључивања.

Храброст је жеља за испуњавањем своје личне обавезе упркос великим препрекама, опасностима и тешкоћама. Она нам даје снаге и упорности за превазилажење тешкоћа и пролалажење решења. Даје нам снагу да превладамо страх. Храброст не искључује страх.  То је наш слободан избор да учинимо нешто што је потребно, и поред страха који осећамо.

Страст (грч. παθος, лат. passio, – страст, страдање, трпња) је веома јако осећање према некоме или нечему. Страст не наступа као тренутно стање, него представља трајно усмерење читаве човекове душе.  Иако се у многим филозофијама и религијама побеђивање страсти сматра највећом врлином,  страст је оно „нешто“ што нас тера непред, да досегнемо следеће брдо, пређемо набујалу реку, попнемо се на месец, пласирамо на финале Светског Купа.

„Орловима“ су за испуњење сна, односно пласмана на Светски Куп недостајале све три ствари: вера, храброст и страст. Нису веровали да могу да победе Велс и Италију, нису имали храбрости да се упусте у праву борбу и нису имали страсти која би их одвела у Аустралију. Далеко од тога да играчи, стручни штаб и Федерација нису дали све од себе. Сигурно је да им нико не може замерити на пожртвовању, борбености и оном што су све урадили, али за остварење сна требало је много више од оног уобичајног тренутног максимума. А то више се не може дати без оптималне комбинације вере, храбрости и страсти. То је онај тас на ваги између победника и губитника, или по нашки речено између Новака Ђоковића и остале бoраније. Изгубиш ли само један од ова три елемента, креће по злу. То најбоље потврђују последњи Новакови резултати. Изгубио је страст и одмах му је пољуљана вера, што га је вратило међу обичне смртнике.

Србија је ове године по трећи пут учествовала у квалификацијана за Светски Куп. Очекивања су била велика, пре свега због одличних резултата у Европском шампионату, али се показало да су утакмице квалификација за Светски Куп сасвим нешто друго. Због тога не чуди, што Орлови ни после 8 утакмица у квалификацијама још увек нису осетили сласт победе.  У табели испод дати су сви досадашњи резултати „Орлова“ у квалификацијама за највећу светску рагби 13 смотру.

Датум СК Место Домаћин Гост Резултат
13.05.2006 2008 Београд Србија Грузија 10-45
04.06.2006 2008 Београд Србија Русија 6-44
17.06.2006 2008 Ротердам Холандија Срија 38-26
16.10.2011 2013 Бејрут Либан Србија 96-4
23.10.2011 2013 Београд Србија Италија 6-52
29.10.2011 2013 Београд Србија Русија 28-36
15.10.2016 2017 Ланели Велс Србија 50-0
22.10.2016 2017 Београд Србија Италија 14-62

Многи ће се онда питати па колики су били реални снови о одласку на Светски Куп, ако у предходних 6 утакмица нисмо успели никога да победимо? Мора се рећи да су били и те како реални, а ево и зашто.

По први пут Србија је била на две победе од одласка на Светски Куп. Те две победе требало је остварити у две или три утакмице, али на жалост против изузетно јаких ривала Велса и Италије.  Сигурно је да је наша А група, у којој смо распоређени вољом жреба, много јача од Б групе где су Ирска, Русија и Шпанија. Нема сврхе причати о томе шта би било, кад би било, али су преостале могуће комбинације група биле далеко повољније по нас: Велс, Србија, Шпанија или Ирска, Србија, Шпанија. Можда чак и последња комбинација Ирска, Србија, Италија.  Да добро сте ме разумели. Управо сам то хтео да кажем. Из пуног џака пичака, извукли смо курац. Шта ћете,  живот никад  не даје свима једнако.

Репрезентација која је учествовала у овом квалификацијама, без сумње досад је најјача икад састављена рагби 13 репрезентација Србије. Са чак 8 играча из Аустралије, нашим најбољим домаћим играчима. На жалост, нисмо имали среће да сви буду здрави. Ту пре свега мислим на изостанак Владице Николића који последње две године са великим успехом игра у Француској, али и повреду Стефана Недељковића. Да ли је могла да буде јача. Да могла је и то много јача, али нису се отвориле све карте. Сигурно да би са браћом Трбојевић, Томом Опачићем, младим Чотрићем, овај тим био далеко јачи.

Можда се на примеру Стефана Недељковића види најбоље трећа, по мени пресудна ствар која је и кључна за наш не одлазак на Светски Куп. То је наш аматерски приступ. Стефан већ скоро годину дана вуче неугодну повреду ноге, коју је по ко зна који пут обновио у првом полувремену дуела са Велсом. Месец дана пре старта у квалификацијама за Светски Куп, Стефан је у дербију домаћег првенства, скакутајући  на једној нози одиграо готово целу утакмицу за свој Дорћол. Одакле год да погледаш, неозбиљно са све четири стране света. Зато није ни чудо што је у дуелу са Велсом одмах „хоспитализован“.

На примеру Италијана, покушаћу да објасним „други облик“ нашег аматерског односа према репрезентацији. Италијани су се први пут окупили 17.10.2016 године на аеродруму Никола Тесла. Њигова експедиција бројала је преко 30-так људи, који су дошли са разних страна. Свега неколико њих комбијем из Италије, а остали из Аустралије, Енглеске, Француске. Прва три дана били су смештени у Кући фудбала у Старој Пазови, где су тренирали два пута дневно. Наредна два дана били су смештени у хотелу Престиж на Царевој Ћуприји, где су на стадиону БАСК-а такође имали одличне услове за рад. За тих 5 дана одрадили су 10 тренинга и провели заједно 120 сати.

За то време наша репрезентација је у понедељак била на базену Гале Мушкатировић, затим одрадила три тренинга на стадиону НЦ Макиш на којима је увек фалио по неки играч због објективних разлога,  и укупно провела заједно не више од 10 сати. Да се разумемо. Ми Италијанских 10 тренинга и 120 сати проведених заједно, нисмо скупили од 01.10.2016 године, па све до 22.10.2016. По мом схватању овакав приступ главни је узрок разлаза са Брајаном Смитом и Дареном Хигинсом.

Да се разумемо. Јасно је да у земљи Србији, рагби 13 не може да буде професионалан. Да би играчи и тренери били професионалци, потребно је да имамо јаке клубове, широку играчку базу, одличну „логистику“, добру инфраструктуру, одличну сарадњу са медијима, армију навијача и спонзора. Јасно је да смо тренутно од тога јако, јако ….. јако …. јако далеко. Ипак, неки односи морају да се мењају. Репрезентација не може да функционише на исти начин као наши клубови. Она мора да буде изнад уколико хоћемо (а сви тврдимо да хоћемо) да постигнемо нешто више. Боље још на почетку. А године лете, брзо ће 2021, зато пожуримо, можда после буде касно.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s