На данашњи дан (11.04.1918 године) пре тачно 100 година у Единбургу је рагби тим Српских ђака из Џорџ Хериотс школе под именом „Србија“ одиграо прву рагби 7 утакмицу и то против селекције Британских Доминиона. Утакмица је одиграна на стадиону Инверлејт пред око 10.000 гледалаца. Један од учесника те утакмице Живко Илић, овако је 40 година касније описао тај догађај:

„Организатори међу-школских рагби утакмица за првенство Шкотске на крају сезоне унели су у програм утакмицу Србија против Доминиона. Она се одиграла 11 априла 1918 године. Овакве утакмице  играле су се по систему „Севен Сајд“ (по седморица). То значи седам најбољих од петнаест играча првог тима. Овакав начин игре изискује крајњу издржљивост снагу и брзину. Наш тренер Харди саопштио нам је новост о овој утакмици на месец дана пре и одмах је почео да нас тренира.

Наши противници били су играчи из разних школа који су дошли у Единбург из Британских доминиона. Знали смо да их има много више од нас, да је избор далеко већи и зато смо усрдно тренирали. Добили смо нове дресове, црвене мајце, плаве гаћице  и беле чарапе на којима је опет била наша тробојка.”

О самој утакмици Илић каже да је било присутно 50.000 гледалаца, мада Шкотски извори говоре о 10.000

Живко Илић Слиха: Архива Д. Дулкановић
Живко Илић

гледалаца. Даље описује атмосверу: “Наша утакмица била је на програму тек четврта по реду. Били смо помало нервозни. Када је дат знак за излазак пошли смо из свлачионице узбуђени са својим тренером Хардијем. Пришао нам је Тома Томић који није био у нашој екипи јер је играо за репрезентацију школе и рекао нам је: „Не заборавите да данас играте за отаџбину“.

„На терену смо видели да су наши противници већи и снажнији. Међу њима су се налазили један Јужноафриканац, један Зеланђанин, два Канађанина и три Индуса. Када је почела игра видело се да је противник далеко бољи него што смо мислили. Међутим, ми смо играли као један. Додавали смо без оклевања и били неуморни. Победили смо са 8:3. То је била прва утакмица на тлу Велике Британије у којој је Српска омладина репрезентовала своју далеку поробљену домовину и извојевала победу.”

Иначе, ови дечаци узраста од 12 до 17 година старости, су се у зиму 1915 године преко Албаније заједно са Српском војском пробили до Албанских лука Драча и Валоне, одакле су Француским бродовима пребачени на Крф. Различите су процене колико их је било. Наш познати писац Бранислав Нушић, у својој књизи „1915-та“ процењује да их је у октобру 1915 на Косову Пољу, одакле су кренули  на пут кроз Албанска беспућа било 40.000.  Један од оних чије су кости остале у снегу био је и Нушићев син јединац. До Крфа их је стигло око 18.000. Од тог броја око 3.500 је посредством савезника, пребачено у Француску и Велику Британију. Једна група у којој је било укупно 26 дечака, обрела се током лета 1916 године у Единбургу. Управо ти дечаци су у Едимбургу упознали и заволели рагби и две године касније одиграли прву рагби 7 утакмицу.

За време трогодишњег боравка (од 1916 до 1919) у Џорџ Хериотс Школи у Единбургу наше ђаке је посетио велики број знаменитих личности из Србије. Међу њима и Принц Ђорђе Карађорђевић, најсарији син Краља Петра и кнегиње Зорке и Владика Николај Велимировић. Приликом  посете Николаја Велимировића у новембру 1916, у којој се обрео као свештеник и професор теологије Београдског Универзитета,  његово обраћање домаћинима пренео је лист „The Scotsman“:

„Свештеник и професор теологије Београдског Универзитета Никола Велимировић захвалио се Сер Робертсу на лепим речима и у име дечака, захвалио се на гостопримству и бризи, не само да се сачувају њихова тела него и њихове душе. У овим тешким временима универзалне катастрофе, Србија је пропатила, више од било које друге земље. Међу многим стварима по којима је Шкотска позната, он (Велимировић) сматра да је образовање најбитније. Овим дечацима пружена је велика прилика да се образују у Шкотској, која је као и Србија пропатила много у прошлости. Шкотланђани ће из тог разлога бити у могућности да боље разумеју бол и патњу кроз коју Српски народ пролази. Знамо шта је Шкотска урадила за нас током рата, знамо шта су храбри Шкотски војници радили, а нарочито Шкотске жене и које жртве су оне поднеле зарад Србије (аплауз). Захвалност је један од квалитета коју Српски народ поседује и ми нећемо заборавити гостопримство које је пружено Србији у време недаћа, и њеним синовима који се сада образују поред Шкотланђана. (аплауз).“

Више о историји рагбија у Србији можете наћи у мојој књизи „Есеј о првом Есеју у Србији“. ПДФ верзију ове књиге можете преузети потпуно бесплатно на следећем линку

Advertisements

Поставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: