„Гуглајући“ по интернету, налетео сам на расправу на форуму Европске рагби федерације о играчима земаља другог и трећег квалитетног разреда, који ће у летњем прелазном року променити клуб. Има ту разних информација, побројани су многи играчи из Грузије, Румуније, Чешке, Русије, Немачке, Шпаније, Литваније, Португала који играју у нај јачим Европским лигама, а промениће клуб овог лета. На списку се нашао чак и репрезентативац Хрватске, Јаи Ајоб, који ће из аустралиског Рендвика у француски Каркансон.
Има ту свега, и свачега, само нема наших играча. Прошло је то време када су млади играчи из Србије одлазили у иностране клубове. Одавно на нашим утакмицама нема „скаута“ из иностраних клубова. Нема више ни младих који својим талентом, а пре свега радом, истичу своју кандидатуру за одлазак преко границе.
Од осамдесетих година прошлог века па све до прве декада овог, преко 150 играча из Србије се опробало у иностраним клубовима. Углавном Француским и Енглеским, али било је ту одлазака и у Пољску, Немачку, Холандију… На прсте једне руке могу се избројати они за које се може рећи да су успели. Тежак је хлеб професионалног рагби играча. Мораш много да даш, а питање је да ли ће ти се, и шта, вратити. Није то лако. Што би рекао Бошко Стругар: „крв, сузе и зној“.
Све мање младих играча у Србији сања о одласку на неку од елитних рагби академија, или у неки од клубова. Вероватно су их заплашиле приче оних који су отишли пре њих, а нису успели. Али ако те уједе један пас, зар ћеш се бојати свих паса?
Саша Бањанац је пре неких седам-осам година отишао у бели свет захваљујући рагбију. Иако има 37 година Сале и дан данас другује са јајастом лоптом. На Карибима је нашао свој мир, оженио се и засновао породицу. Настави са читањем „Срби у белом рагби свету – пут којим се све ређе иде“