Јесен је предивно годишње доба, препуно дивних боја које само природа може да наслика. Под благим сунчевим знацима, са пуно зрелог воћа, право је уживање изаћи из „луднице“ која се зове Београд. Зато се нисам ни тренитка двоумио да ли ћу у недељу 30.09.2012 године учествовати на 3 клима блок Коцељевачком маратону.
Шта има лепше него дан провести у природи трчати. Поготово што у Коцељеви никад до сад нисам био. Ипак, одлучио сам се да учествујем у полумаратону, јер је маратон још увек превелик залогај за мене.
У Коцељеву сам кренуо у недељу ујутру око 7.30. Снежана је пристала да ми прави друштво, јер нисам баш одушевљен да путујем сам, иако јој рано устајање није било баш по вољи. Пут нас води кроз Умку, Барич, Обреновац, Звечку а онда одлучујемо да не идемо за Уб, већ да скренемо према Бањанима. Уз пут коментаришемо колико је лепа наша Србија. Ипак, слажемо се да је лепа само захваљујући мајци природи и правим Српским домаћинима, који су прекрасно уредили своје куће и дворишта. Све остало, о чему би бригу требала да води држава, је у катастрофалном стању. Поготово путеви, то јест оно што се код нас тако назива, а у ствари, ни не личи баш много, на оно што се под тим појмом подразумева.
Пут према Бањанима више личи на ораницу. Потпуно је необележен па на неколико места, морамо да питамо како до Коцељева. И поред све модерне технологије, навигације, ја сам присталице оне старе изреке: „карту читај и сељака питај“. Тако на раскрсници у центру Бањана питамо за пут до Коцељева, једног човека средњих година. Он нам каже да скренемо десно и само право. После пређених неких 3-4 км, почињем да сумњам да нас је „сељак“ упутио на погрешан пут. Молим Снежану да на карти провери да ли смо на добром путу, али она тврди да је све ок. Кад ни после 20 км не стигосмо у Коцељеву, схватам да нити Снежана зна да чита мапу, нити „сељак“ има појма где је Коцељева. Такви смо ти ми Срби. Највише волимо да се петљамо у оно о чему појма немамо. Заиста не верујем да је „сељак“ хтео да нас пређе, те нас је због тога упутио на погрешан правац. Верујем да једноставно није знао где је Коцељева, али да преко његових усана никако нису могле да пређу речи „не знам питај неког другог“ па је онда насумице показао правац. Тако се ми окренемо негде код Дебрца и вратимо на ону раскрсницу, где смо: „код Албукеркија требали да скренемо лево“ – што би рекао Душко Дугоушко.
Настави са читањем „Којекуде по Србији“