Дуго сам у спорту, преко 38 година, од чега 29 као тренер. Искуство ме је научило, да никад не анализирам утакмицу одмах по њеном завршетку.  Увек треба сачекати да се утисци слегну, глава охлади. Тек након проспаване ноћи, на миру, сабрати добре и лоше стране, видети зашто је нешто добро, шта није било добро и зашто, шта може да буде боље. Иако сам ове радове написао у понедељак, требало је још који дан да прође, како би се они појавили на интернету. Пре свега,  што сам хтео да ми се утисци мало слегну, и да покушам да без еуфорије и хладне главе анализирам „трку“ то јест све оно што се у недељу одиграно на Ново Београдском кеју, под називом: „Пољуби слављеницу бре!“.

Од првог тренутка фасцинирала ме сама идеја, да неко свој рођендан жели да прослави тако што ће организовати трку на 5 км. Био сам на много рођендана, организованих на разне начине и на разним местима, али никад на рођенданској трци. Ту ме је Саша купила одмах, тако да чим сам видео најаву на сајту Тркач, знао сам да ћу учествовати.  Шта сам очекивао? Да истрчим трку, видим неке људе које готово редовно срећем по тркама у Београду, и након трке у некој опуштеној атмосвери попричам са онима који деле слична интересовања као ја.

Настави са читањем „Пољуби слављеницу бре!“