Шта мислите да ли је могуће одлично организовати маратонску трку за само недељу дана? Верујем да ће сви рећи да тако нешто није могуће без најмање полугодишњег рада и неколико стотина волонтера, новца… Грдно се варате. У Србији постоје људи за које такве ствари нису немегуће.

У суботу 21.07.2012 године Панчево се, ни криво ни дужно, уписало у листу градова који имају свој маратон. За то је заслужна група љубитеља трчања предвођена Нинославом Рашковићем. Нинослав и пријатељи могу да за недељу дана организују међународни маратон на коме је трчало око 100 тркача из Србије и Словеније, и то без финансијске подршке града, покрајне или републике.

Првобитно, овај спортски догађај био је замишљен као „хамбург“ маратон. То су маратони које организују љубитељи трчања широм света, на којима учествује најмање 3 тркача. Организација је крајње једноставна јер нема награда, нема довођења врхунских такмичара, нема компликовне организације, заустављања саобараћаја, милиције, стотиве волонтера, телевизије … Такав је требало да буде и овај први Панчевачки „хамбург“ маратон. Требало, али није, јер је уместо малог „хамбург“, Панчево добило прави, велики маратон. Више о самом маратону можете погледати овде и овде.

Био сам те среће да будем један од учесника, па ћу изнети неке личне утиске.

Свакако прво се намеће питање зашто сам се пријавио, а знао сам да сам још увек далеко од тога да могу да истрчим маратон?

Зато што сам хтео да пружим подршку људима који су били довољно храбри да реализују једну своју идеју у дело. Нема ничег лепшег него кад човек оствари своје идеје. Како је ова идеја била мени блиска, то сам решио да реализацију идеје и људе окупљене око ње бар својим присуством подржим, иако никад у животу нисам претрчао више од 23 км.

Досад сам у Панчеву био преко 200 пута, углавном због рагбија. У овом граду имам пуно пријатеља и познаника. Одлично га познајем и без проблема се сналазим у њему. Ипак, у суботу сам по први пут дошао у Панчево, или како га зове моја другарица Бранка „Токсик сити“ да трчим.  Снежана и Бранка су кренуле са мном, више да се прошетају и буду мени подршка. Све нас је импресионирала Народна башта у којој је одржан маратон. У предивном амбијенту, пуном разног дрвећа, цвећа и неговане траве, налази се кружна тартан стаза. Дужина круга износи 1.142 метра. Док смо чекали на старт маратона, поред нас су се одржавали тренинзи плеса, јоге, пилатеса на којима је учествовало преко 100 углавном девојака и жена из Панчева. Баш када је кренула маратонска трка, са летње позорнице су се зачили први звуци музике. Све до 22.30 сати, трајао је концерт забавне музике, мислим локалне групе. Заиста, предивна атмосвера и свака част Нину и осталима који за избор места на коме ће се маратон одржати.

Што се тиче организације саме трке и атмосвере која је владала на стази, мислим да не треба много трошити речи. Рећи ћу једноставно стандардна феноменална. Свима који хоће да сазнају шта то подразумева препоручујем да погледају овде  и овде.

Настави са читањем „Први Панчевачки маратон“

Некада је Старчево имало свој рагби клуб који је био понос овог малог места,  удаљеног 7 км од Панчева. Клуб се са успехом такмичио у СФР Југославији, у регији исток, али и у Првој савезној лиги група Б.  И данас се са сетом многи сећају одлазака на утакмице,  првих путовања авионом. На жалост рагби клуб одавно не постоји, али рагби лопта и даље скакуће по … Настави са читањем Турнир ветерана у Старчеву

Људи се вежу за реч, а во за рогове,  каже наш народ. Зато мрзим себе, када сам не одржим реч. Обећао сам да ћу у недељу 15. јула у 5.30 ујутру бити са осталим девојкама и момцима са сајта „националност тркач“ код Коња, на јутарњем трчању по центру Београда. Ни сам не знам зашто сам завршио на Ушћу, а не код Коња.

Предходне вечери Снежана и ја смо били на рођендану код Мире. Дошли смо кући нешто пре поноћи, док смо прошетали Љубицу, спремили се за спавање, већ је  прошло пола један. Пробудио сам се у 4.30 и изненадио се када сам видео да Снежана не спава. Није јој било добро, целе ноћи се мучила. Устао сам и тихо се спремио за трчање, а пре него што сам изашао, приметио сам да је Снежана заспала.

Док сам ишао ка колима, кроз пусту Сарајевску улицу, све ми се мање допадала идеја да одем код Коња. Нисам ти ја за то. Матор сам ја да се дружим и трчим са децом. Ма какав Коњ, прошло је то време, за мене је „контрамитинг“ на Ушћу, са пензосима. И тако за разлику од 90-инеке, овај пут завршим као контрамитингаш на Ушћу.

На Ушће стижем који минут пре 5 сати. Са неких сплавова још увек се чује музика.  Испред сплава „Фенси кафана“ још увек стоје два момка из обезбеђења. Управо долази нова музика, тежак је бас па они помажу момцима да унесу инструменте. Са сплава се чује музика и жамор. Ма прави хаос.

Крећем на трчање. Волим да трчим сам. То ми је супер. У почетку сам слушао музику, али све чешће користим то време за себе. Ако не рачунам тренинге у АК Црвена звезда и на рагбију, досад сам трчао само са две особе. Негде 1983/4 трчао сам непуних месец дана са Кудром, мојим клубским другом. Становали смо један близу другог и у жељи да се што боље припремимо за рагби уткамице, трчали смо 2 до 3 пута недељно у Хајд парку. Сећам се да је била зима, хладна око нове године. Престали смо када су почели наши клубски тренинзи. Шта ли је са њим?  Ако ме сећање не вара, задњи пут смо се видели 15.06.2003  године на финалу Купа у рагбију. Тад је Дорћол у финалу победио КБРК у последњим секундама уткамице. Момци нису могли да ми поклоне лепши поклон за рођендан. Сећам се да је Кудра био на уткамици са сином. Знам да сам га позвао да после уткамице дође у „Гули“ у Скадарлији на прославу, али се не сећам да ли је био. Додуше, слабо се сећам било чега са те прославе. Одавно сам приметио да ми сећања бледе после друге флаше пива, а тада сам их попио ….

Настави са читањем „По други пут у 5 на трчање“

Што ти је живот. Таман се навикнем на температуру од плус 40, а онај горе  узме ствар у своје руке и искључи „шпорет“ са 5 на 3.  И још укључи фен. Али, нема везе. Како сам се навикао на плус 40, навићиту се и на ове нове температуре. Због ствари које нису у мојој моћи и које не могу да променим, не вреди се ни нервирати.

Претурајући по разним фајловима, наиђем на неке старе слике, а међу њима ми се поглед задржи на једној. Рагби клуб Динамо, то јест слика кадетског тима, који је освојио Куп Југославије 1994 године. На слици испод имена и презимена играча и тренера. Читам и у мислима враћам се у давне 90-те.  Скоро да се сећам сваког од момака са слике. Била је то изузетно талентована генерација играча рођених 1979 године и млађи. Данас, 18 година касније, на прсте једне руке се могу избројати они који су још увек у рагбију. На жалост, није то само случај са овом талентованом генерацијом Рагби клуба Динамо.  Пуно дечака и девојчица је прошло кроз рагби, али је мало остало. Зашто је то тако, има много разлога. Када би почео да их набрајам, био би то дугачак списак, на који би свако од оних који су отишли, могао да дода неки од својих разлога. Није ми то циљ.

Живот је такав. Одведе те где желиш, а и где не желиш. Не знамо шта нам носи сутрашњи дан. Оно што нам је данас најважнија ствар у животу, може нам већ сутра изгледати безначајно.  Као што рече Душко Радовић једног београдског јутра: „Немате посао, немате стан. Ожените се и изродите децу. Мали проблеми успешно се решавају још већим“.

Настави са читањем „Где су? Шта раде? Више од игре“

Највише мрзим кад ми се у петак ствари изненада закомпликују на послу, а то се на жалост  дешава. Тако је било протеклог петка, 6.јула 2012 године. Планирао сам да већ око 12 сати кренем пут Караташа и Кладова на Летњи рагби камп Рагби Савеза Србије. Овај 19 по реду,  као и предходних 18 одржава се од 03. до 24. јула 2012 године на обали Дунава у Караташу. У три смене од по 7 дана, са рагби лоптом ће друговати преко 80 дечака узраста од 11 до 17 година. Али, човек је ту да планира, а неко други одлучује шта ће од тога испасти. Изненадне пословне обавезе натерале су ме да полазак одложим за пуних пет сати.  По врућини и спарини на 35 степени, није лако радити, али сам некако издржао и око 17 сати ипак, кренуо пут Караташа.

Настави са читањем „Летњи рагби камп у Караташу“

Рагбисти из Шкотске освојили су први међународни турнир Београдски Победник 2012 у јуниорској и сениорској конкуренцији. Може се рећи да су Шкоти сасвим заслужено дошли до трофеја, јер су показали највише. У обе конкуренције у финалу су савладали домаћина, Рагби клуб Победник.  Домаћин и шампион  Србије у конкуренцији сениора играо је одлично током целог турнира, али је у финалу поклекао од, ипак за нијансу боље … Настави са читањем Хериотери освојили Београдски Победник